Ја својој деци не могу да пружим најбоље ципеле, најбоље компјутере, али сам им дала нешто што неки други родитељи нису – браћу и сестре.

Моја деца се не играју скупим играчкама, играју се заједно, и то је њихово богатство, то што имају једни друге, додаје поносно Маја

Маја Ковачевић има 35 година и десеторо деце. Иако не прима никакву помоћ од државе,Маја се не жали, већ не скида осмех са лица.

„Још док сам била девојчица желела сам да имам много деце. Не баш десет, али више од петоро. С обзиром на то ми је прва беба била девојчица, а после ње сам рађала само дечаке, хтела сам да имам још неку ћерку. Тако смо супруг и ја стигли до деветоро деце.

Шалили смо се да сам иста као иМајка Југовића, а ја сам онда помислила – зашто не бих била и као књегиња Персида Карађорђевић, чукунбака Александра Другог Карађорђевића, мајка Александра Првог Ослободиоца, која је родила десеторо деце“, објаснила нам је своју породичну „математику“ Маја Ковачевић.

На први поглед бисте помислили да уопште нема децу, јер делује врло младо, као девојка која се можда тек удала и „ради“ на потомству.Дотерана, насмејана, као да за себе има све време овога света.

„Имам 35 година, и баш мало времена за себе. Осим што сам мајка, ја сам и запослена.

Супруг и ја у Краљеву, где и живимо, имамо издавачку кућу „Глас Србије“, а издајемо и националну ревију „Краљевске новине“.

То су прве монархистичке новине у Србији, обрађују све што је у вези са нашом националном традицијом, вером, историјом, породичним вредностима. Такође, основала сам Удружење „Књегиња Персида Карађорђевић“, које се бори за бољи статус многочланих породица у Србји.“

Маја је 2016. од Удружења „Српски домаћини“ добила награду Српска мајка, као и повељу Удружења „Арчибалд Рајс“.

Такође, 2015. је добила награду Кондир Мајке Југовића, од Српске краљевске академије научника и уметника.

Foto: Facebook/Maja Kovacevic

Маја каже да не планира више деце, а додаје, и то поносно, да није имала близаначке трудноће. Милицу (12), Милоша (11), Милана (9), Михаила (8), Радоша (6), Ратка (5), Ружицу (4), Миодрага (3), Николину (2) и Јована (4 месеца) Маја је родила из 10 трудноћа!
Како то све постижете, како изгледа један ваш радни дан?

„Све може да се постигне када се хоће, али и када се дан добро организује. У нашој кући је ујутру баш гужва. Спремање за школу, доручак, завршавање јутарње хигијене у купатилу…

Често настане хаос када старији схвате да им нема гардеробе коју су увече извадили из ормана и сложили на столицу, али су им ови млађи то „мало“ дирали и негде склонили!

Такође, сви доручкују код куће и то мора брзо да се спреми, да четворо ђака и један предшколац, не би закаснили. Међутим, како дан одмиче тако је у кући све мирније, свако зна своје обавезе и задужења, атмосфера је мање-више слична као у свакој другој породици у којој је мање чланова него код нас.“

Ко чува децу када сте на пословном путу, и како стижете свима да помогнете око учења и домаћих задатака?

„Када путујем, децу чувају тата, моја бака и једна жена која је запослена код нас. Што се школараца тиче, некоме помаже тата, некоме ја, али помажу и једни другима. Мада, девојчице су спремније да нешто објасне дечацима, док браћа сестрама ретко помажу, они то некако не воле.“
Како се тата сналази када је сам са децом?

„Мом супругу ништа није тешко, а деца воле када остану са њим, слушају га више него мене, мада он уопше није строг. Уме на неки други начин да постигне мир у кући. Када су деца сама са њим никада не направе неки несташлук, чак ни у кући не буде неред, што није случај када су само са мном.

Мада, ни он нити ја нисмо строги родитељи. Тата уме да „затегне“, на пример, када Милица хоће да иде код другарице, да се шета, а ја бих је пустила. Али, зато када треба нешто да им се купи, што баш није неопходно, ја сам против, а тата није. Њега лакше наговоре него мене.“
Кад сте поменули куповину – колико вам дневно треба хлеба, млека, меса, и како то уопште изгледа кувати сваки дан за 12 особа?

„То кување је креативно – мора свима да се свиђа и да буде довољно за све, мада смо децу научили да нема бирања када се седне за сто, али вам је ипак драго када знате да једу оно што баш воле. Што се количине хране тиче… много нам треба!

Дневно купујемо око шест литара млека, четири литре сока, око шест векни хлеба, око 20 пелена. Ако правим пасуљ, на пример, треба нам килограм пасуља за један ручак. Трошимо и много прашка за веш, а машина за прање ради сваки дан.

Када нам се пре неки дан покварила машина настао је хаос! Тај колапс не могу ни да вам опишем“, каже Маја кроз смех.
Милицин закон

„Радим на томе да се усвоји закон да породице које имају четворо и више деце, такође могу да добијају родитељски додатак. Радује ме што сам за тај свој циљ добила подршку и благослов патријарха Иринеја. Даћу све од себе да у томе успем.“
Да ли вам деца помажу у кућним пословима?

„Обавезно. Без тога не бисмо могли да функционишемо. Свако дете има своје задужење – неко иде у набавку хране, други слажу одећу која је опрана и осушена, трећи узимају бебу када заплаче и доносе ми је.“
Јесу ли деца сложна?

„Сложни су, мада умеју да се посвађају и да се потуку. Деца су и то је нормално. Али се воле, и пуно ми је срце када видим и осетим ту њихову међусобну љубав.“

Колико месеци током године славите рођендане?

„У априлу славимо два рођендана, у мају, јуну у јулу по један, затим у новембру и децембру по два рођендана славимо.“
Дакле, код вас је увек весело?

„Углавном јесте, али дешава се да, на пример, најмађе дете почне да плаче, па га онда и други имитирају и плачу без разлога! Такође, ако се једно дете разболи, добије грип на пример, велике су шансе да ће још неколико деце ускоро бити болесно, па тако грип из куће не можемо да отерамо месец дана.

Осим тога, немамо увек довољно новца за све што нам треба, били смо и у великим дуговима, али увек некако испливамо, Бог нас чува.“
Да ли вам држава помаже?

„Ми немамо право на дечији, нити на родитељски додатак, јер имамо своју фирму и редовна примања. После земљотреса у Краљеву смо били у тешкој финансијској ситуацији, јер због фирме коју поседујемо нисмо могли да добијемо социјалну помоћ.

Зато сам основала Удружење „Књегиња Персида Карађорђевић“, јер желим да се материјално стање, али и сви други проблеми са којима се у Србији суочавају вишечлане породице, решава организовано, системски.

Ми сви имамо финансијке проблеме, али они ипак нису кључни, већ пре свега како се центри за социјални рад према таквим породицама односе. Често их омаловажавају, осуђују што имају више деце. Осуђује нас и друштво. Као да је грех имати више од троје деце у Србији.

Има и оних који чудно гледају нашу децу јер нису увек и сви обучени као њихови вршњаци, немају све ново на себи, и деци је тешко када се суоче са тим погледима у својој школи, на пример.“
Како деци објасните да се за нешто, једноставно, нема?

„Кажем им оно у шта и сама верујем – да човек може да буде срећан и са мало новца, ако зна да ужива у неким другим, важнијим стварима од материјалних. Ако имате веру у боље сутра, ако сте оптимиста, ако волите живот, онда вам ништа није тешко, па ни да схватите да данас нешто немате.

Ја својој деци не могу да пружим најбоље ципеле, најбоље компјутере, али сам им дала нешто што неки други родитељи нису – браћу и сестре. Моја деца се не играју скупим играчкама, играју се заједно, и то је њихово богатство, то што имају једни друге.“

Извор: Мондо / esspersso.rs