Piše: Janko Vujović

Nekako sam se dvoumio kome da iskažem ovu prvu riječ u naslovu.

Dvoumio sma se između dvije stvari i odlučio – mora se odati veliki OMAŽ , prvom modernom čudu tehnike koje je došlo na ove prostore 2000. godine. A nekako, dolazili su i odlazili razni ljudi, predmeti, manifestacije, ali nikad niko nije ostao u našim srcima kao NOKIA 33 10.

U samom početku, njena distribucija do običnog smrtnika je dolazila ili kupovinom čistim parama ili na rate preko državne firme, ostalo tanko. Oni koji bi dolazili do prodavaca ovog „sokoćala“ sa pričom :“Možemo li se šta dogovorit’?“ ,udavaljani su sa vrata momentalno. Nego, da ne dužim, krećem od početka.

Ovaj telefon,  napravljen je za obavljanje poziva, slanje poruka ,ali imao je i sasvim druge uloge. Ono je služilo da se prelaze igrice, u pauzama u državnim firmama (jbg, nije se imalo za jačeg kompa i da se složi pasijans), ako nemate igračke za bebu, daš joj Nokiu da se igra sa njom, na građevini – ako vam čekić zakaže, udarite slobodno sa njom, ako vam lopta pukne na fizičkom, pojedini nastavnici su vadili iz svog džepa Nokiu, samo izvadili karticu i volejem nabili i rekli učenicima: “Show must go on!“. A u jednom trebinjskom naselju je od milošte taj uređaj čak dobio nadimak „crna kutija“, radi nesalomivosti njene gradje. Inače, najveću funckiju je imala za igranje igrice zvana „zmija“, zbog koje su  nerjetko i familije upadale u svađu. Još se pamti mit o puncu i zetu koji ne pričaju 2 godine, jer je zet na slavi izvadio svoj telefon i pokazao da ima veći rekord od punca… A rekorda je bilo vala dosta. A zašto su se većinom igrale igrice?

Pa, kod omladine, zato jer je je dopuna za nju bila skupa, u to vrijeme sa tih 11 KM, mog’o si da središ djetetu 3 ocjene u školi , kupiš metar drva ili da odeš na olimpijski bazen 7 dana zaredom. A dopune su se kupovale, samo ako dobiješ 5 iz matematike, ako ti je rođendan, ako ti je došla dalja rodbina pa se otvorila, ili ako je legla plata. Karakteristične melodije za nju su bile: Đurdjevdan, Grlica, Nazdravite drugovi… , pa Moji su drugovi, a oni najuporniji su imali himne Partizana i Zvezde. Onaj ko bi uspio da slomije ili pokvari ovaj Bogom dani uređaj, smatran je za međeda, neko ko jede 20 jaja za doručak, im’o je već prišiven nadimak BEDEVIJA, a nerijetko je i upoređivan  da ima stisak ruke jači od čuvenog Bada Spensera. E da, oni zlonamjerni bi i rekli da je taj porijeklom iz Gacka ili Nevesinja.

Nego da ja krenem sa nekim mojim viđenjem situacije oko ovog svega. Ja iskreno, onako pretjerano i ne volim telefon. Dobio sam ga kao poklon ali su mi i sutradan kupili jaknu sa dubokim džepom, da može stati ovo čudo. A u tom periodu postojalo je dvije vrste ljudi: početnici koji cimaju duže od 6 sekundi i oni iskusniji koji to rade ispod 6 sekundi. Postojala je i treća vrsta korisnika telefona zvana „skidajući račun“ koji su jedva čekali da ih neko cimne da mu skinu sa računa, da bi se sutra hvalili sa tim djelom po školi. Nerijetko su to prepirčavali na slavi i doticali se toga, kada bi ih neko pitao za ocjene u školi. Za njih se još veže pojava eurosport trenerki.

Tog jutra ništa nije slutilo da se može krenuti o zlu. Sjedio sam na terasi i čačkao nešto po mojoj Nokiji , dok je cijelo naselje uključujući i moju familiji radilo po baštama. Odjednom , Nokia mi se istrznu iz ruka, i krenu da silazi niz stepenice: Opa ,1,2,3,4,5,6… Stade na 6. Mislio sam da niko nije vidio, kad me presječe lelek babe. Istrčaše otac, majka, stric. Stari se dere: „Je li to đed umro?“. A djed izlazi iz podruma i govori : „Šta je marvo, nećete me se lako otarasit!“ Baba se pribra i reče ocu da mi je ispalo „ono“ što mi je on kupio. Ja na pola puta i ja stadoh. Vidjeli su i oni gdje se nalazi telefon, nego niko ne prilazi. Tada napravi stari polagano korak, te onda svi za njim. Imao sam osjećaj, kao da se šunjaju da priđu telefonu s leđa, da će se pobit’ na zemlji sa njim. Uzeše telefon, meni neko iz mase opali seftu , uz po koju psovku Boga i svega ostalog. Poslije pola dana, dobih ga nazad. A ta Nokia imala je i masu nekih memorisanih poruka, tipa „sunce žarko , ljubav prva-metar drva…“ i slična sra*** koja sam skontao tek kasnije. I jednom, jedne subotnje večeri poslah jednoj curi  tu fabričku poruku. Poslije sat vremena, u jednom lokalnom kafiću sretoh je, onako u polupijanom stanju. Razmjenišmo par riječi, a onda mi ona reče: „Jesi mogao nešto orginalnije da mi pošalješ, imam ja onu poruku memorisanu u telefonu?“ Ništa se tu ne desi spektakularno,  ja odem i poslije pola sata šaljem joj opet sms: “ Ej, da ti nisi ona, što je ispala iz bombonjere?“ Odgovor stiže za pet minuta a glasio je ,citiram: “Jok ,nego iz guzice“.

Kasnije skontam da ovaj moj poduhvat ne bi prošao ni u kolu srpskih sestara iz Donjeg Šepka. Isto to veče, negdje ranom zorom, pošaljem joj još jedan SMS- „Laku noć moja mala barbiko!“ I kako mi dođe obavještenje da je poruka otišla, naiđoh na onu njenu poruku: “Jok ,nego iz guzice“. Momentalno sam sastavio novi SMS koji je glasio: “Izvini, nije ovo tebi bilo“.

Eh, šta je vesela Nokia pretrpila to nije niko. Taj telefon me je služio sve do momenta kad sam ga pozajmio klincima u naselju da bude stativa. Od tada ga više nema.

Nagradno pitanje: Koja melodija je u pitanju?

4#D1 4G1 2.G1 8#D1 4#D1 4D1 4C1 4.#A3 4- 8- 8#A3 8G1 8G1 8G1 8G1 8#D1 4#D1 8D1 4.C1 8#A3 2.A3 2- 8#D1 4G1 2.G1 8C1 8#D1 8#D1 8#D1 8#D1 4#D1 4D1 4C1 2#A3 8- 8#A3 8G1 8G1 8G1 8G1 4#A1 4#G1 4G1 8F1 4.#D1 4- 8#D1 8#D1 8#D1 8#D1 4#D1 8D1 4.C1 8#A3 2.#A3 4- 4#D1 4- 4D1 4- 4C1

Živili!

 

Hercegovina Promo, mart 2014.