Prebacih samo ešarpu, uskačem u starke i trpam u ceger par knjiga obećanih prijateljici. Žurim, rekoh! Dok začuđeni sused reče; „A kuda žuriš u Trebinju?! „, uz široki osmeh. Uzvrativši isti, nastavljam u trku.

Starim gradom širi se miris jutarnje kafe, bašte okupane sunčevim zracima i purpurnim lišćem, ćaskanje prijatelja i opuštenost. Zaljubljena sam u ritam Trebinja, mislim u sebi!

Horde turista širokih zenica i radoznalih pogleda, i meštani koji ih pozdravljaju, srećni zbog produžene sezone.

Čini mi se da staro kamenje zvoni pod nogama, a svaki kutak ovog čarobnog grada priča svoju priču. Red platana, lipa, agava… Šarenilo gradske pijace, ulični prodavci, slikari… Zaista, miholjsko leto širi toplinu niz ušuškane, male ulice.

Deca jure trotinetima, a bake razmenjuju recepte zimnice ispred Anđelkine kapije.
Gledam u sat, naravno, kasnim!

Dok ulazim u kafe, zatičem poznati prizor; sveži kolač na stolu, Mimino nervozno cupkanje kolenom, ali dobrodošlica sa osmehom. Zatim, ona njena rečenica; „Oh, Oki, šta ti se desilo ovog puta“?

Lavina smeha širi se kroz jutro…
Oktobar, zar ne..?

 

Iskreno, M.

Facebook komentari

komentar