U poslednje dve decenije naslušali smo se silnih verzija o tome kako je počeo rat u bivšoj Jugoslaviji. Oni naivniji pominjali su „Maksimir“ i nikada odigrani derbi Dinama i Zvezde. Oni upućeniji smatrali su da je to bila volja velikih sila. Oni zaludniji bavili su se teorijama zavere, a oni najduhovitiji, bar sa ove strane Drine, smatrali su da je rat počeo tako što Franjo Tuđman nije mogao da podnese da u velikom finalu slavnog kviza, Kviskoteke, prvom otkako je stupio na vlast, a poslednjem na tlu bivše zemlje, u srcu Zagreba, dvojica Beograđana, u tom trenutku zet i šurak, Predrag Marković i Aleksandar Saljnikov, pred 24 miliona gledalaca, odigraju simultanku do poslednjeg pitanja i tako pokažu da Beograd nema samo Mekdonalds, već i da tamo žive preteče Gugla.

 

Ja sam jedan od onih ćora, kome su lektira bili Eureka i zagrebački Kviz, enigmatski časopisi, bez kojih nisam mogao da zamislim jedan svoj dan u doba ranog detinjstva. Pa, meni su „Aka – Luka u Izraelu“ i „Kra- Prevlaka na Malaki“, bili bliski kao Vardar, Triglav, Đerdap i Jadran. U takvom enigmatskom odrastanju, pomešanom sa gubljenjem vida od zurenja u mali ekran, bilo je jasno da ćemo se kvizovi i ja u nekom periodu života konačno sresti i upoznati.

Bez daha, gotovo na identičan način, kao kada bi gledao Otpisane ili utakmicu voljenog kluba, uživao sam u nestvarnom kvizu, kao što je bila Kviskoteka.

Koliko sam bio opčinjen tim kvizom kao klinac, govori i teško objašnjiv podatak da pamtim gotovo celu špicu i dobar deo produkcione ekipe. Tenziju je stvarala već uvodna tema, preuzeta od grupe Supertramp (sa albuma Breakfast In America, koji sam u kasetnoj formi uzeo nedugo zatim). Sećam se Miroslava Šuteja, tvorca „Kviska“, kojim bi takmičari u slučaju znanja, duplirali poene, ali i u suprotnom, dvostruko više gubili, potom inženjerke Nataše Muždalo, logično i pre svega, zbog njenog neobičnog prezimena, koja je bila tehničko vođstvo. Tvorci kviza, Maja Jurković i Lazo Goluža, bili su mi kao Dule i Pižon. Život i posao spojili su me kasnije sa svih četvoro.

Voditelj kviza, Oliver Mlakar smatran je, kao i u većini domaćinstava, za deo porodice, kao nikada dopisano ime u spisku stanara.

U igri detekcije, kada je trebalo pogoditi pravu osobu među tri prisutne i ponuđene, jednom se pojavio Sabahudin Vugdalić, bivši golman Rijeke, koji je u nekoliko navrata spašavao ljudske živote i za to nagrađivan najvišim državnim priznanjima. Prepoznao sam ga tako što sam njegovu sličicu imao zalepljenu u albumu „Fudbaleri i timovi“.

Da li sam lud ako i dalje pamtim kako je u igri detekcije zagonetna ličnost bio dugogodišnji pobednik „Sinjske alke“, Frano Bareza Šore, godinama sam se kasnije preispitivao.

Ultimativni heroji ovog kviza su bila dvojica Beograđana. Ono što su uradili Peđa Marković i Saša Saljnikov, bilo je nadrealno. Takva količina znanja, neverovatan refleks i borba do poslednjeg pitanja su nešto što nikada ni ranije, a ni kasnije, ni u jednom kvizu nije moglo da se vidi. Marković je slavio u fotofinišu velikog finala. Kasnije sam čitao da je nagrada bila 50 starih milijardi, ali ne onih iz 90-tih, već Ante Markovića.

Živo me zanima, kakva bi bila alternativna istorija, da je Saša Saljnikov dobio Predraga Markovića.

Poslednje testiranje za Kviskoteku, održano je aprila 1990. godine u Beogradu, ali sam ga preskočio zbog tamo nekog kolokvijuma. Znam neke koji iz sličnih razloga nisu godinu dana kasnije posetili jednu luku na jugu Italije, pa i sada žale.

 

Ja nisam mnogo žalio zbog Kviskoteke, jer sam tada bio već „iskusan“ kviz takmičar, pojavivši se tri godine ranije u „Brojkama i slovima“, takođe Televizije Zagreb. „Brojke i slova“ je imao samo dve igre:, logično brojke i, logično, slova. Od devet slova, koje biraš tražeći suglasnik ili samoglasnik, moraš da napraviš što je moguće dužu reč. Kod brojki biraš brojeve, birajući redove u kojima se kriju, a od njih, kroz elementarne matematičke operacije pokušavaš da dođeš do tačnog broja.

Tri dana pre prve utakmice Kupa šampiona između Crvene zvezde i Reala, dakle 1. marta 1987. godine, otišao sam u tadašnji Radnički univerzitet „Đuro Salaj“, na uglu Nemanjine i Svetozara Markovića, gde se održavalo testiranje. Na testiranju već izabrana slova, u čijoj se kombinaciji krila „devetka“ i brojevi, čijom se kombinacijom dolazilo do onog tačnog, unapred određenog.

A na testiranju, organizatori su definisali tri kategorije uspešnosti: „natjecatelj, potencijalni natjecatelj i kandidat za potencijalnog natjecatelja“. Nisam briljirao, tako da mi je desetak dana kasnije stigao prvi od nekoliko telegrama te godine, u kome su me uredno obavestili da sam postao „Kandidat za potencijalnog…“, te da me pozivaju na dodatno tesitranje u Zagreb.

 

Piše: Zoran Panjković; VICE Srbija