Удружења звоне за узбуну: ако се нешто не предузме, у Њемачкој ускоро неће бити могуће све путнике и сву робу превести од тачке А до точке Б.

Удружења њемачких превозника (VDV) посебно указују на раскорак у све гушћој мрежи јавног превоза и све већем броју возача који одлазе у пензију или се налазе пред пензијом.

Нико неће у возаче

Ситуација је посебно критична са машиновођама, пише Дојче веле.

„Нико више не жели да вози локомотиве“, жали се синдикат машиновођа GDL. Дјечачки снови о управљању локомотивом очито испаре након пубертета. Тренутно ширем земље недостаје од 800 до 1.000 машиновођа.

Нико очито није спреман на самоћу и рад у смјенама. И градови попут Берлина очајнички траже некога ко би превозио грађане. Просјечна старост берлинских возача подземних и надземних жељезница је 50 година.

„Нама требају млади“, вапи један представник минхенског градског предузећа.

Откако је у Њемачкој прије неколико година укинут монопол жељезнице у међуградском саобраћају, појавио се и акутни мањак возача аутобуса на дужим релацијама, Њемачко удружење аутобуских превозника говори о тренутном мањку од 2.000 возача.

У сљедећим годинама би тај број могао да порасте на чак 10.000. Удружења су покренула агресивну кампању међу младима под слоганом: „Покрени нешто – буди возач аутобуса“.

Нико неће за управљач

Слична је ситуација и са растућим сектором друмског теретног превоза. Додуше, тренутно се за тај посао обучава око 7.000 младих, али они преспоро улазе на тржиште рада да би се покрио мањак. Не постоје тачни подаци колико широм Њемачке тренутно недостаје возача теретних возила, али само на подручју Дуисбурга (гдје се налази највећа ријечна лука у Европи и гдје је сједиште многих шпедитерских компанија) недостаје 3.000 возача.

Како каже представник Удружења професионалних возача Wolfgang Westermann, многи шпедитери су присиљени да своје возаче задржавају и након одласка у пензију. Други пак појачано траже за возачима широм Европске уније.

Једини сектор у ком у Њемачкој не вапи за возачима, односно пилотима, је ваздушни.

„Тржиште је засићено“, поручује удружење пилота Cockpit. Мањак пилота је примјетан у Азији и САД-у, али тамо су и радни услови доста слабији него у Европи па тако већина уложено vrijeme i novac (najmanje 200.000 evra za pilotsko školovanje) pokušava da nadoknadi boljim radnim ugovorima kod evropskih kompanija.

Извор: atvbl.com