Istorija podizanja spomenika Njegošu povezuje velikog pjesnika sa Dučićem i Meštrovićem čiji se jubileji – 70 godina od smrti, odnosno 130 godina od rođenja, takođe obilježavaju ove godine.

Izvor: Večernje novosti,april 2013  Piše: B.Đorđević  

Foto: Hercegovina Promo

Dva veka od rođenja Petra Petrovića Njegoša biće obeležena i postavljanjem nove skulpture na Cetinju. Istorija podizanja spomenika u slavu najvećeg srpskog pesnika traje već sto godina, a ta priča povezuje Jovana Dučića i Ivana Meštrovića, čiji se jubileji – 70 godina od smrti, odnosno 130 godina od rođenja, takođe obeležavaju ove godine.

Prva misao o podizanju spomenika Njegošu, kako za „Novosti“ objašnjava pisac Milovan Vitezović, potekla je u prvoj deceniji 20. veka, kada su u Beogradu podizani spomenici Vuku Karadžiću (današnji park u Bulevaru kralja Aleksandra) i Karađorđu Petroviću (na Kalemegdanu – srušen u vreme Prvog svetskog rata).

– Tu misao je iskazao profesor i književni istoričar Pavle Popović, predani njegošolog, koji je tada, kažu, i pri pozdravima stalno spominjao Njegoša, ponekad objašnjavajući: „I kad pred nekim skidam šešir, ja ga skidam Njegošu.“ Misao Pavla Popovića pala je u vodu kada je pala i srpska vlada njegovog takođe školskog druga profesora Ljubomira Stojanovića – kaže Vitezović za „Novosti“.

Ivan Meštrović je u tom vremenu, posle izlaganja u Srpskom paviljonu na Svetskoj izložbi u Rimu, sticao slavu vajara secesije među Srbima, pa i Njegoša po značaju i po mogućoj monumentalnosti nije mogao zaobići. Meštrović je, po Vitezovićevim rečima, savladavajući, po portretima, Njegošev lik, tada izvajao i bistu koju će kasnije pesnik Jovan Dučić, inače i sam Meštrovićev model, izlagati kao diplomata po kabinetima ambasada u kojima je bio rezident. Od ove biste se Dučić neće odvojiti ni 1941, kada je iz Madrida otišao u Ameriku.

– Od Isidore Sekulić, pune ljubavi za Njegoša, znamo: „Tridesetih godina ovog (dvadesetog) veka Srbija, koja večito napred ide, vrlo se zagrejala bila za odluku, pa i za ostvarenje spomenika Njegoševa u Beogradu, i izvela jedno dosta grandiozno narodno upisivanje priloga u tu svrhu. Sakupio je Odbor milion dinara – u ono vreme mnogo novca…“ Isidora još kaže da se u to prikupljanje novca uključio i majstor – vajar Ivan Meštrović, koji je „izradio svega malu, takoreći stonu glavu Njegoševu. Ta je glava umnožena i prodavana (da bi fond još porastao), ona je, dakle prilično ušla u javne i privatne zgrade i zato je danas i ona prilično poznata. Ta glava je lep prikaz ‘lijepog Vladike’, ali mi smatramo da je netačan prikaz Njegoševa lika, i spoljašnjega lika, i lika kao simbola unutrašnjega čoveka“ – podseća Vitezović na Isidorine reči.

Prva Njegoševa bista podignuta je, ipak, u Trebinju, i to po Dučićevoj volji, 1934. godine. Zahvalan svome rodnom kraju i Trebinju, gradu svoje mladosti, on je poželeo oko 1927. godine da prida gradu veliki kulturni značaj i da u njemu svojim staranjem, pa i troškom, nizom spomenika izradi srpsku aleju velikana, pisaca i umetnika, koja će počinjati Njegošem, a završiti se njim samim. Vitezović pominje i da je ovo navelo duhovitog pesnika i tadašnjeg sekretara Beogradske berze Gustava Krkleca da napravi dosetku kako Dučić u prestonici uvežbava kruti bronzani hod.

– Dučić je zamisao objavio prijateljima i od tadašnjih poznatih vajara Kraljevine zatražio da mu izrade kipove pojedinih velikana. Prvi mu se odazvao Toma Rosandić za prvog velikana i darovao mu izduženo Njegoševo . Ministarstvo vojske Kraljevine poklonilo je Dučiću jedan veliki austrougarski trofejni top iz Svetskog rata. Državne železnice su besplatno vozile top u mađarsku livnicu i vratile izlivenog Njegoša. Sam mađarski regent Horti naredio je besplatno livenje kipa. Dučić je izradio kameno postolje u Trebinju i dao da se ureže natpis o njegovom poklonu – kaže Vitezović.

Na ideju osnivanja Aleje i otkrivanja spomenika Njegošu u Trebinju, došao je i sam kralj Aleksandar.

– Veličanstvo, vi ste veći od Napoleona! – uskliknuo je Dučić kralju. A kad mu je to poređenje zamereno on je na to dodao: „Jeste, viši je celih šest centimetara!“ Kad su ustaše 1941. zaposele Trebinje, zasmetao im je čelični Njegoš, pa su sekirama pokušali da mu odseku glavu. Kad se liv nije dao sekirama, izvalili su ceo spomenik kamionima i sajlama – podseća Vitezović.

Da ovaj spomenik ne završi u pećima zeničke železare, što su ustaše nameravale, zaslužan je Ilijaz-beg Resulbegović iz Trebinja, koji je uspeo da ubedi italijanskog komandanta u ovom gradu da se spomenik sačuva i smesti u podrum opštinske zgrade. Posle oslobođenja postavljen je gde je i bio, i gde stoji danas.

Njegoš je, inače, bio Meštrovićeva vajarska opsesija. Zamisao da na Lovćenu podigne spomenik-mauzolej Njegošu zaposela ga je 1923/1924.

– Meštrović je tada bio prijatelj kralja Aleksandra i važio je za dvorskog vajara. Bio je uz njega kada je kralj Aleksandar odlučivao da obnovi Njegošev grob, jer su 1916. godine Austrijanci srušili kapelu (Austrijanci su na mestu kapele na Lovćenu hteli da podignu imperatorski spomenik preminulom Francu Jozefu, visok 18 metara – „da se vidi u izdajničkoj Italiji“). Meštrovićeve skice Mauzoleja na Lovćenu „kao gotove stvari“ objavila je 1924. u Zagrebu Ćurčinova „Nova Evropa“. Međutim, Meštrović svoju zamisao nije izveo, jer je kralj promenio plan i po zahtevima Srpske pravoslavne crkve, naročito po željama mitropolita Dožića i vladike Nikolaja Velimirovića, odlučio da se obnovi autentična Njegoševa kapela sa nešto preostalog i sakupljenog kamena, pomešana sa venčačkim mermerom, da bi se tako „spojili Orašac i Lovćen“ – priča Vitezović.

Kapela je i tokom Drugog svetskog rata bila oštećena, ali ne srušena. Obnovio ju je, sada patrijarh, Gavrilo Dožić po povratku iz nemačkog zarobljeništva. Kako je Crna Gora postala republika, komunističke vlasti su poželele da podignu Njegošu veliki spomenik i u tom smislu raspisale jugoslovenski konkurs za njega. Na konkurs su stigli radovi Sretena Stojanovića, Lojze Dolinara, Vojina Bakića i Vanje Radauša, pa se postavljalo pitanje koga izabrati. Bilo je to vreme kad je Podgorica promenila ime u Titograd i navodno pred Titom je pomenuto ime Ivana Meštrovića. Tada je uz Titovu saglasnost i Meštrović ušao u konkurenciju. Tako je počela prepiska Blaža Jovanovića sa Ivanom Meštrovićem i vremenom se državni vrh Crne Gore, uz blagoslov državnog vrha Jugoslavije, opredelio da autor spomenika bude Meštrović.

– Dalje je sve poznato. Bio sam te, 1969, protiv rušenja Njegoševe kapele, na sva usta, ali sam javno smatrao da Meštrovićev spomenik treba podići u Titogradu, na uzvišenju Gorica, koje je danas podgoričko Dedinje – kaže Vitezović, koji povodom jubileja sastavlja veliku monografiju o Njegošu.