Trebinje…u najmanju ruku vrlo poseban i specifican grad. Godinama se tu prolazilo i zastajkivalo na putu za Dubrovnik, da bi se u senci čuvenih, predivnih platana popila koja domaća kafa ili čaša divnog vina iz mnogobrojnih vinarija i pojeo nadaleko čuveni sir iz mijeha.

Ljudi su bili opčinjeni lepotom koju je pružao ovaj hercegovački grad i gostoprimstvom na koju su nailazili. Širu popularnost stekao je serijom „Ranjeni orao“ koju je Zdravko Šotra snimio baš tu, pa su i oni koji nikada nisu bili u Trebinju mogli da se uvere u sve lepote ovog kraja. Ali, Trebinje je i pravi rasadnik talenata.

Specifično podneblje iznedrilo je neke od najvećih pesnika, glumaca, sportista, duhovnika. Malo je onih koji ne znaju da je veliki Jovan Dučić, genijlani pesnik i diplomata, iz Trebinja. Sveti Vasilije Ostroški je rodjen nadomak Trebinja i živeo je jedno vreme u manastiru Tvrdoš. Iz Trebinja su i čuveni naši glumci, prerano preminuli velikan Nebojša Glogovac i sjajna Nataša Ninković. A sportisti….to su već olimpijske igre u malom.Odatle su, kažu, rođeni ili porekom, košarkaši Vladimir Radmanović, Milenko Savović, Predrag Danilović, Dejan Bodiroga, Milan Gurović, otac Dražena Petrovića, slavni odbojkaš Žarko Petrović, genijalna braća Grbić, najbolja odbojkašica sveta Tijana Bošković….i ovako bi mogli da nabrajamo sve do naše sagovornice i još jednog bisera iz ovih krajeva – Nikoline Milić, reprezentativke Srbije u košarci i jednog od najtalentovanijih centara u Evropi. Izgleda da kada se rodiš ili si poreklom iz Trebinja, sportski uspeh ti je zagarantovan:

– Svoje prve košarkaške korake načinila sam u svom rodnom gradu Trebinju – priča Nikolina. – Sećam se da sam odmalena obožavala košarku, redovno sam gledala utakmice na televiziji i stalno sam govorila da, kad odrastem jednog dana, da ću biti košarkašica. Moji se roditelji nisu bavili sportom ali su me pustili da se ja bavim onim čime želim. A želela sam košarku i ništa me nije moglo zaustaviti u toj nameri. Međutim, tada u našem gradu još uvek nije postojala ženska košarka. U školi sam se stalno igrala sa dečacima jer su me  privlačile igre sa loptom. Jednom prilikom mi je prišao nastavak fizičkog koji je kasnije i osnovao prvi klub, i pitao me da li bi htela da dođem da treniram. Klub je osnovan 2003. godine i zato se zvao Trebinje 03. Pre toga sam malo trenirala karate, ali čim se pojavila košarka, dileme nije bilo. Moram da pomenem tog svog prvog trenera Milorada Nadaždina, koji mi je mnogo pomogao i usmerio na pravi put. Klub još uvek postoji, radi, i neke nove devojčice se uče prvim košarkaškim koracima.

Sada, kada ste reprezentativka Srbije i članica ozbiljnih evropskih klubova, i vi njima pomažete, niste ih zaboravili?

– Ne, naravno. Nikada ih ne bi zaboravila. Kada god odem kući, čak i na dan, dva, trudim se da odem do kluba, do sale za trening, da ih vidim, popričam s njima, dam neki savet ako mogu. Jer, da nije bilo tog kluba i tih ljudi, ko zna u kom pravcu bi išli moj život i karijera.

Šta kažu dečica iz kluba kada vide svog idola?

– Svima je uvek drago da me vide, baš se obraduju. Svi prate reprezentaciju Srbije, znaju sve i drago im je kada me vide na televiziji. Čestitaju mi na uspesima i drago mi je da vidim koliko vole košarku i reprezentaciju Srbije.

Pominjali smo taj ambijent i sredinu kao što je Trebinje iz koje je poteklo toliko uspešnih ljudi. U čemu je tajna?

– Uvek svi kažu da je Trebinje pravi rasadnik talenata. Ne samo u sportu, već i u drugim oblastima života. Naravno, problem je što većina njih ode iz Trebinja jer je perspektiva mnogo bolja negde drugde. Ne znam, specifično je podneblje. Imamo dobru sportsku građu, kršni smo što se kaže, imamo taj pozitivni sportski bezobrazluk, uporni smo, tvrdoglavi. Sve to može da koristi u sportu, ako se pravilno usmeri.

Kako je dalje išla karijera, nakon Trebinja?

– Malo ljudi zna da sam ja posle Trebinja, kada sam upisala srednju školu, otišla u Borac iz Banjaluke. Međutim, nisam se tamo baš najbolje snašla i vratila sam se ubrzo u Trebinje. Možda je bilo još uvek rano za odlazak. Igrala sam u Trebinju još sezonu, dve i potom otišla u Radnički iz Kragujevca. Tamo sam odigrala dve sezone i na kraju prešla u Radivoj Korać za plejof. Sa njima sam osvojila duplu krunu, prvenstvo i Kup. Nakon toga počinje moja internacionalna karijera. U Italiju sam otišla sa 20 godina. Moji su me uvek podržavali u tome, i znali su da je to ono što hoću i verovali su u mene. Verovali su da ću da uspem. Liga nam je bila sve slabija, a moj kvalitet se povećavao, pa sam želela da napravim neki iskorak u svojoj karijeri. Ukazala se šansa za Italiju, dobro sam se snašla, imala dobru statistiku, igrala sam u tri grada. U Luki, manjem gradu blizu Firence, u Toskani, i tamo je zaista prelepo. Cela Italija je predivna, ali je Toskana nešto posebno. Onda sam bila na Sardniji, i zatim u Broniju, blizu Milana. Dobre sam sezone imala. Sad sam u Španiji, Gernika, igramo Evrokup. Imamo visoke ambicije, među prve tri smo u Španiji, pobedile smo i prvaka, tako da se ravnopravno borimo sa svim klubovima u veoma jakoj španskoj ligi. Igram na poziciji pet, počinjem u prvoj petorci, sve je za sada dobro.

Reprezentacija Srbije, posebna tema. Letos, Evropsko prvenstvo, prvo veliko takmičenje za vas lično?

– Prvi put sam nastupila za reprezentaciju Srbije što mi pričinjava veliko zadovoljstvo. Svi znamo šta su ove devojke učinile proteklih godina. Cilj svakog sportiste je da bude na nivou da može da igra za svoju reprezenataciju. Zaista nije kao kad igraš klupsku sezonu. Poseban je osećaj i velka mi čast da budem tu. Trudim se da opravdam poverenje koje mi je ukazala selektorka.

A Marina vas dosta pominje u poslednje vreme i mnogo očekuje od vas?

– Raduje me to, mada me ne opterećuje. Meni je to dodatna motivacija. Raduje me da znam da mi veruje neko. Ne bih sigurno volela da čujem da se od mene ne očekuje ništa.

U prvoj kvalifikacionoj utakmici za naredno Evropsko prvenstvo protiv Turske, pre neki dan u Beogradu, bili ste najefikasniji, a pri tome ste čuvali najopasniju protivničku igračicu?

– Pre svake utakmice svaka od nas dobije zadatke šta treba da odradi na meču. To je ono što selektorka traži od nas, i ja se trudim da što bolje odgovorim tim zahtevima. Sada i neke igračice ne mogu da igraju zbog opravdanih razloga pa je odgovornost nas koji smo tu, još veća.

Smena generacija su vrši polako i pametno. Kruna karijera nekih devojaka su verovatno Olimpijske igre, a potom ostajete vi mlađe?

– U pravu ste, mada bih ja jako volela da one ostanu što duže s nama. Volim da treniram s njima, da igramo zajedno, u svakom trenutku možeš da naučiš svašta od njih. Jako su uspešne bile i u klupskim karijerama, a nosile su reprezentaciju toliko godina i nekako mi je krivo kad čujem da neće još dugo igrati. Ali, dobro je što iskaču neke mlađe košarkašice, poput Crvendakić, i ja sam optimista što se tiče budućnosti. Atmosfera nam je sjajna, letos je bilo fenomenalno, sad isto, i zaista me raduje ponovno okupljanje.

Srbija je dobila organizaciju oba kvalifikaciona turnira, za muškarce i za žene, što znači da ćete opet igati pred našima navijačima, a vi to obožavate?

– Tako je. Pokazalo se na prethodnom Evropskom da smo odlični domaćini. A i publika se pokazala sjajnom,bili su dodatni vetar u leđa svima nama, a mi smo pokazali da nam to nije stvorilo dodatni pritisak,već smo iskoristili tu prednost. Nadam se da će i na pre-olimpijskom turniru navijači biti tu u ogromnom broju i pomoći nam da ostvarimo taj veliki cilj, odlazak na Olimpijske igre.

Da li bi voleli da vidite uživo to o čemu svi pričaju, da su Olimpijske igre nešto sasvim posebno?

– Uh, kako ne bih volela. To mi je san, ne samo meni već svima. Imamo dobru priliku da to i uradimo i optimista sam. Mora da je to neopisiv osećaj naći se na istom mestu sa najvećim sportistima sveta.

Šta bi poručili svim onim devojčicama koje žele da krenu vašim putem? I onima dole iz Trebinja i svima drugima?

– Hoću da im poručim da budu uporne, da ne odustaju, da ništa nije nemoguće, da mogu da ostavre ono što su zamislile. Samo moraju da veruju u to i da rade jako mnogo, rad se uvek isplati. Nije uvek talenat najbitniji. Jeste, znači ali je na drugom mestu, iza rada. Radom i odricanjima sve može da se ostvari – kaže Nikolina Milić koja je baš to i uradila. Poslušajte je.

 

Božidar Manojlović

Izvor: kosmagazin.com