Negde oko Uskrsa počinjala je sezona žurki, a na jednoj od njih Čarli je pao sa terase i – uskrsnuo!
Svake godine pred praznik setim se moga druga Čarlija. Bio je nešto stariji od mene i baš smo se intenzivno družili tih godina.
Negde oko Uskrsa obično je počinjala sezona žurki, a za nas su to bile jedinstvene prilike da upoznamo devojke i da klopamo, što su, inače, bile dve stvari koje su nas tada veoma fascinirale: devojke i klopa.
Žurka na koju smo planirali da upadnemo, jer nismo bili pozvani, nalazila se u zgradi preko puta Čarlijeve na petnaestom spratu. Gazdaricu žurke je Čarli poznavao iz škole i tvrdio je da će umreti od sreće što ga vidi jer je ona potajno zaljubljena u njega. Na moje pitanje zašto ga onda nije pozvala, Čarli je odgovorio: „Još si ti mlad ne razumeš žene“.
Naravno da nismo imali pojma o čemu govorimo, iskustvo nam je bilo skromno, a očekivanja velika.
Vrata nam je otvorila veoma lepa devojka koja je napravila kiselo lice istog časa kada nas je ugledala. Čarli je bio u svom elementu i rekao je: „Ovaj stidljivi dečak je moj drug Džoni i voleo bi da te upozna“.
Pružio sam joj ruku i nabacio moj šmekerski osmeh, nije bila fascinirana. Gledala nas je kao dva klošara iz kontejnera sa kojima ne zna šta da radi.
„Ajde“, pokazala je glavom na stan, „Samo nemojte da lomite.“
„Možda slomimo neko žensko srce“, Čarlijev humor se nasukao na prezrivi pogled.
Ples na rubu terase
Stan je bio prepun ljudi i nikoga nismo poznavali. Nikog nije bilo briga kad smo ujahali. Sjajno. Odmah smo se razbili u strelce – Čarli je otplesao na terasu, a ja sam uhvatio ritam ka kujni.
U kujni je kao i uvek bila najveća gužva, plešući sam smazao dva parčeta pite i načeo pivo. Uvalio sam se na trosed pored nekih devojaka i nekoliko puta bezuspešno pokušao da se ubacim u razgovor.
Video sam Čarlija kako na terasi nekoj devojci pokazuje svoju zgradu preko puta i pokušava da je zagrli. Devojka se izmicala, ali uz osmeh. Videlo se da mu to prija i skočio je na ogradu terase i krenuo da hoda kao po žici. Sad su svi na terasi blenuli u Čarlija. Znao sam tu njegovu rutinu i znao sam da je sve u redu, ali je već popio pivo na prazan stomak i malkice se klatio.
Devojka ga je zamolila da siđe sa ograde i uplašeno rekla da ne želi to da gleda, jer je, ipak, petnaesti sprat. Čarlija je to samo još više razgalilo: „Nemoj da se bojiš, ja imam istu ovakvu terasu i ceo život to radim…“
I onda se dogodilo… Samo mu je leva noga skliznula sa ograde. Desnom nogom i rukama pokušao je da se uhvati za ogradu, ali prekasno, samo je skliznuo u mrak.
Pad u mrak
Vrisak devojke je paralisao celu žurku, svi su potrčali na terasu: Pandemonijum. Ko je pao? Niko, naravno, nije imao pojma ko je Čarli. Devojka se gušila od plakanja: „Stajao je ovde i onda je samo pao!“
Neki su potrčali dole stepeništem, neki liftom, neko je sa terase uzviknuo: „Vidim ga dole! Vidim mu noge! Zovite Hitnu!“ Ja sam bio potpuno paralisan. Samo sam i dalje piljio u praznu ogradu terase. Čim su zvali policiju, pola ljudi je krenulo da napušta žur, niko nije želeo da učestvuje u susretu sa organima reda.
Ispred mene se pojavila gazdarica žurke iskrivljena: „Tačno sam znala! Što sam vas pustila! Vidi šta ste mi napravili? Ubiće me ćale!“ Otrčala je u kujnu. Pomislio sam na Čarlijevu Kevu.
Čarlijevo uskrsnuće
U opštoj gunguli ljudi su krenuli da izlaze i niko nije primetio da jedan čovek ide u suprotnom pravcu od stihije.
Čarli!!!
Stao je ispred mene i tresao se kao prut i veoma tiho ponavljao: „Neverovatno, ej neverovatno, totalna ludnica, znaš šta mi se dogodilo?“
„Šta?“, postavio sam pitanje hipnotisan.
Ispostavilo se da je Čarli upao na terasu koja je samo sprat ispod i pao na nekakav krompir. Izbezumljeno je ležao nekoliko minuta, a onda pokucao na staklena vrata terase. Zbunjenim ljudima je pokazivao na sprat iznad i objašnjavao kako je sa žurke i kako je nekoj nekoj devojci hteo da pokaže štos i kako se okliznuo.
Iskreno.
Ljudi nisu mogli da veruju.
Onda ga je ugledala devojka sa terase pred kojom je pao. Kriknula je: „Živ si!“
Počela je da ga ljubi. Ljudi su dozivali sa terase one dole i uzvikivali: „Živ je!“
Čarli bi im objašnjavao. Onda su vikali: „Živ je, pao je u krompir!“
Ne dobija svako novu šansu za život
Čarli je kasnije te večeri opet počeo da priča kako mu se to prvi put desilo i da, inače, on svaki dan tako, a kada je ponovo krenuo na terasu i počeo da stavlja nogu na ogradu terase, ja sam ga ugurao u sobu i snažno udario pesnicom u rebra. To je bio moj način da mu kažem da mi je drago što je živ. I da sam se ozbiljno uplašio.
Do kraja žurke Čarliju je bilo zabranjeno da ide na terasu, a posebno uživanje je bilo gledati doktora iz hitne koji pregleda Čarlija zbog pada sa petnaestog sprata, a nalazi samo dve ogrebotine. Bolničari su se smejali od srca.
Policija je bila nešto stroža, ali ni oni nisu upeli da se ne nasmeju. Pregledali su vreću krompira i utvrdili da nema većih oštećenja.
Čarli je, naravno, ovu pažnju iskoristio da šarmira sve prisutne, čak je imitirao i mene koji sam šokiran. Svi su se smejali. Prokleta talična budala.
Ne dobija svako novu šansu za život. Čarli je svoju iskoristio da smuva isprepadanu devojku.

Izvor: Kurir-info.rs, (Al Džazira/Nikola Đuričko)