Zulfikar – Zuko Džumhur, putopisac, slikar i karikaturista, rođen je u Konjicu 24. septembra 1920. u uglednoj porodici vjerskih službenika. Osnovnu školu i nižu gimnaziju završio je u Beogradu, gdje mu je otac Abdulselam radio kao imam, a višu gimnaziju u Sarajevu 1939. Počeo je studije prava, ali je prešao na likovnu akademiju i završio je u klasi Petra Dobrovića.

Izvor: Blic.rs

Jedan trebinjski beg, uži zemljak pisca ove knjige, priznao je, pre 100 godina jednom Austrijancu da nikad u svom dugom veku nije bio ni do Dubrovnika, od koga ga deli svega dvadesetak kilometara druma. Kad se Austrijanac tome začudio, beg mu je rekao: „Nema veće planine od kućnoga praga, gospodine!”

Ovim rečima počinje uvodni tekst za knjigu Zuke Džumhura „Nekrolog jednog čaršiji”, jedini predgovor koji je ikada napisao nobelovac Ivo Andrić.

„Nekrolog jednoj čaršiji“, koji je davne 1958. izdala sarajevska „Svjetlost”, do danas je ostala najslavnija Džumhurova knjiga za koju književnik Miljenko Jergović kaže da nije samo putopis, već i „zakasneli oproštaj s imperijom koja je četiri stoleća vladala Bosnom i Hercegovinom i koja je iza sebe ostavila brojne tragove na toj zemlji i na ljudima, te sa onom drugom carevinom, koja je vladala deset puta kraće, ali su njeni tragovi svežiji”.

Ko je „stariji i od Tita”
Zuko Džumhur se proslavio antologijskom karikaturom na kojoj iza Marksovih leđa na zidu stoji Staljinov portret. Zbog te karikature ga je, kažu, zavoleo i Tito, s kojim se Zuko jednom grdno našalio. Kada je sa suprugom Vezirom bio na večeri s Titom i Jovankom, Zuko je maršala upitao: „Znate li vi, druže Tito, šta je rekla moja majka Vasvija kad ste se vi oženili?” Ne znam, reče Tito, a Zuko će: „Neka u ovoj državi ima neko stariji i od Tita!”

„Za vreme u kom je napisan, taj je bosanski i maloazijski putni amarkord morao delovati prilično reakcionarno, ako ga je iko ozbiljno pročitao, i ako su ga, uopšte, i bili u stanju čitati mimo predrasude o vicmaheru Zuki i njegovom lahkom bivanju u našoj samoupravnoj zajednici”, kaže Jergović, dodajući da je predgovor za knjigu napisao drugi veliki turkofil, Ivo Andrić.

 

Samo tada, i nikada više, Andrić je nekome pisao predgovor, čuvajući se mudro da se savremenicima ne zameri, hvaleći ih. A Zuki se nije mogao zameriti, jer je Zuko, kaže Jergović, bio i gospodin i pametan pisac, pa mu se Andrić nije u očima smanjivao kada ga je u predgovoru hvalio.
Te 1958, u šezdeset šestoj godini, venčavši se sa svojom dugogodišnjom ljubavlju Milicom Babić, kostimografkinjom Narodnog pozorišta iz Beograda, Andrić se seli u svoj prvi stan u Ulici proleterskih brigada 2a u Beogradu i tu, u predgovoru za Džumhurovu knjigu, piše: „…sva je ova knjiga u službi čoveka, bilo da ga prikazuje u složenim prilikama sadašnjice, bilo u prošlosti, i zato – bliska ljudima. Čitajući je, putovaćete po ćudljivom redu vožnje, ali zanimljivim putevima, a za vođu i nenametljivog tumača imaćete jednog umetnika

živa duha i bogatog srca.“

Prvi crteži štampani su mu u „Narodnoj armiji“ 1947, a od tada je objavio oko 10.000 karikatura i ilustracija u „Ježu“, „Borbi“, „Vetrenjači“, „Politici”, „Oslobođenju”, NIN-u. Osim „Nekrologa jednoj čaršiji“, autor je i putopisa „Pisma iz Azije“, TV serijala „Hodoljublja“ u režiji Mirze Idrizovića i scenarija za filmove „Horoskop“ i „Miris dunja“.

 

„S jedne strane, sve je u njemu bilo starovremeno: musliman po stambolskome i bečkom kalupu, koji se pisanju učio preko sentenca i mudrosti istočnoga sveta, među koje bi udevao anegdote za koje čitalac nikada nije mogao biti siguran jesu li to stvarni događaji ili ih je Zuko Džumhur izmislio kao neku paralelnu stvarnost.  S druge strane, bio je Beograđanin, jedan od onih koji su u pedesetima stvarali atmosferu toga grada, njegovu liberalnu auru i mangupsku naraciju“, piše o Zuku Miljenko Jergović.
I zaista u Beogradu je Džumhur bio jedan od živih gradskih simbola, naročito zaslužan za ponovno oživljavanje legendarne Skadarlije.

Pisac i slikar Momo Kapor je često isticao njegovu neuobičajenu ležernost i originalnu umetnost življenja.

„Čega god se dotakao, postajalo je umetnost. Nacrtana na salveti, na platnu, na papiru ili ono što je napisao ili doživeo, propagirajući svoj privatni stil života, na koji su se svi lepili kao mušice”, govorio je Kapor.

A Mirko Kovač je u romanu „Kristalne rešetke“ o Zuki zapisao: „Kad god sam sreo Džumhura, nešto sam naučio.”

Retko se u jednom čoveku susretnu tako svestran umetnik i tako istančan hedonist kakav je bio Zuko Džumhur sa čijom je pojavom ovdašnja putopisna književnost dobila i dan-danas neprevaziđenog autora.

„Umrijet ću, a neću znati da l ‘je ljepši Istanbul il’ Lisabon”, govorio je konjički šeret, jedini kome je predgovor napisao veliki Andrić. Za taj nesvakidašnji „detalj” zaslužan je Herceg Novi, grad u kome je Zuko proveo dobar deo svog života i u kome je i umro.

O njegovoj zaljubljenosti u Herceg Novi, najbolje svedoči kafana „Hercegovina“ u kojoj stari Novljani još uvek pamte „Zukovu stolicu”.

Igrom slučaja u tom istom gradu, u Njegoševoj 65, na Toploj, deo života je proveo i naš jedini nobelovac. Koliko je Andrić bio poštovan, svima je znano. A koliko je bio poštovan Zuko Džumhur, potvrđuje ponuda Novljana da, nakon Andrićevog odlaska za Beograd, baš on živi u njegovoj kući. Ponuda koju je Zuko, bez razmišljanja, odbio rečima: „Ko sam ja da živim u Andrićevoj vili?”

Umro je 27. novembra 1989. u Herceg Novom, a sahranjen je dva dana kasnije u rodnom Konjicu, na tadašnji Dan Republike, poslednji koji je obeležen u svim jugoslovenskim državama.