„Nedeljnik“ u novom broju, koji je na kioscima od četvrtka 15. februara, objavljuje specijal posvećen velikom glumcu. O njegovom životu, onome što nam je ostavio, svim ulogama i sećanjima na njega…

Živi, umri, ponovi.

Bio je to lajtmotiv poslednjeg Hamleta kojeg je tumačio Nebojša Glogovac, u poslednjoj predstavi koju je odigrao, 13. decembra 2017.

Koliko će, zaboga, kroz koju godinu ili deceniju, jer kako vreme bude prolazilo, tako će sve više nedostajati Nebojša Glogovac – imaćemo zauvek mladog Glogovca i imaćemo zauvek zrelog Glogovca, ali šta je sve mogao da nam pruži ostareli Glogovac? – koliko će na onoj vanvremenskoj berzi, gde se stvari ne mere novcem, vredeti karte sa tog izvođenja?

Nedeljnik u novom broju koji je na kioscima od četvrtka 15. februara objavljuje specijal posvećen velikom glumcu. O njegovom životu, onome što nam je ostavio, svim ulogama i sećanjima na njega…

Bilo da ste bili s njim u pozorištu – predstave Nebojše Glogovca najbolje su se gledale iz prvog reda; njegova strast, njegova pljuvačka, njegovi gegovi neuhvatljivi onima nazad – ili da ste ga viđali u filmovima ili serijama, oplemenio bi kadar, učinio da nemoguće postane moguće, glumio bez napora i bez glumatanja, menjajući stvarnost za neku bolju.

Bio je „Draža“ kojeg su zavoleli Hrvati. Transseksualac kojeg su netremice gledali Srbi. Bio je jedan od onih velikana čija nacionalnost nije važna, jer je, baš kao u onoj toliko puta citiranoj replici iz „Nebeske udice“, postao šampion…

„Zavesa se ne spušta, već diže. Ja ću te zvati na svaku predstavu koju budem igrao. A ti, ako budeš slobodan i raspoložen, ako budeš mogao i hteo, ti dođi. Kako se već budeš osećao, bez presije. I da: zaista bih voleo da me baš ti sačekaš tamo, kad dođe moj čas. Niko drugi. Prvo ti. Ako budeš mogao i hteo, naravno. I znaš šta, Lobanja: srušićemo i to pravilo, dići ćemo lestvicu – srešćemo se mlađi. Puno, puno mlađi“, napisao je između ostalog u dirljivom oproštajnom pismu od kolege sa klase glumac Sergej Trifunović.

Vladika zahumsko-hercegovački Grigorije, u tekstu za Nedeljnik podseća da je Nebojša Glogovac bio ponositi Hercegovac.

„Porijeklom iz Nevesinja, rođen u Trebinju, u sebi je objedinjavao sve ono najbolje što Hercegovina može da ponudi: mediteransku toplotu i prefinjenost duha i planinsku snagu i otmenost karaktera“, piše vladika Grigorije.

Gorčin Stojanović, čovek koji mu je dao veliku filmsku ulogu, kaže da je on živeo svoje uloge.

„Njegove uloge, bez obzira na žanr u kojem su se dešavale, i stil potvrđivali su da je on bio takva ličnost koja je istovremeno sagledavala ironične aspekte nečega što je tragično, i tragične aspekte nečega što je vedro i naizgled smešno. Zato što je na određen način imao sposobnost da uhvati punoću života i njegovu suštinu. I tako je Nebojša esenciju života pretvarao u čistu umetnost“, navodi Stojanović.

Ako je Gorčin Stojanović bio prvi čovek koji mu je dao veliku filmsku ulogu, Rajko Grlić bio je poslednji. Proslavljeni jugoslovenski i hrvatski režiser priznaće za Nedeljnik da je dugo tražio glumca za glavnu ulogu u „Ustavu Republike Hrvatske“.

„Nebojša je bio miran, mudar, krajnje jednostavan i istovremeno zajebano komplikovan čovek. To ga je i činilo velikim glumcem“, rekao je između ostalog Grlić.

Nikola Mrkajić iz pančevačkog Ateljea mladih, čiji je Glogovac bio član kao srednjoškolac, a potom i kao student psihologije, od 1985. do 1990, kada je upisao Akademiju, prisetio se:

„Igrao sam sa njim u prvoj predstavi u kojoj je Glogovac igrao kao član Ateljea mladih, a koju je režirao Milenko Zablaćanski, 1990. godine. Posle premijere te predstave u kojoj smo zajedno igrali, mene su ovi stariji mangupi napili, beše neka zima, hladno. Kad sam se osvestio, imao sam utisak da letim. U stvari, Glogovac me je nosio kući, kao Bata Živojinović Borisa Dvornika“…

Kolumnista Nedeljnika Draža Petrović objašnja od čega umiru glumci? Najčešće od glume, neizlečeva bolest! Kao što i novinari najčešće umiru od novinarstva.

„Imao sam 15 godina, kada sam 21. jula sa ocem sedeo u parteru Pulske arene čekajući da počne projekcija filma ‘Crveno i crno (Labinska republika)’, gde je on glumio nekog negativca, italijanskog fašistu.

Prvo sam video Milenu Dravić kako žurno prolazi kroz Arenu uplakana, zatim je na scenu izašao konferansije festivala i rekao kako je iz Beograda upravo stigla vest da je umro Zoran Radmilović. To je bio moj prvi susret sa smrću nekog glumca. ‘Zar glumci umiru?’, upitao sam se“, piše Draža Petrović.

U novom broju Nedeljnika specijal na 18 strana o odlasku Nebojše Glogovca

 

Izvor: nedeljnik.rs