Ne dozvoli mi da ikada kažem one tri reči koja su pale preko mene danas kao teret.

Jutros, tri kratke i otrežnjujuće reči su me promenile zauvek.

On je odustao.

Pustila sam te reči da padaju preko mene, kao što jabuka pada kroz grane drveta. Udarale su me i grebale dok su padale, i bol je trajao dugo.

Ostavile su me sa molbom za čoveka koga sam podizala.

Sada, ti znaš za igračke i bojice, penušave kupke i plastične pištolje. Znaš za kolačiće i mleko, bojice i slikovnice. Ti si neiskvareno naivno dete. Dete koje čuvam kao oči u glavi, volim, mazim, pazim i kupam.

Shvatam da ćeš prebrzo porasti, i da će tvoja adolescencija za mene biti vožnja luna parkom koja ne prija. Nadam se da grešim, da neće biti tako. Biću verovatno šokirana kako je sve brzo prošlo i kako ste postali zreli a ja za to još nisam spremna. Preko noći će od dečaka postati čovek, tek sada sam toga svesna.

Kada se to dogodi, vaš svet će biti novi. Videćeš stvari koje ne želiš da vidiš, i saznaćeš sve što možda nisi želeo da znaš. Ružičaste naočare kroz koje sam ti pokazivala svet će se razbiti u paramprčad.

U ovom trenutku, znaš samo za dobro. Najgora stvar koja ti se dešava u jednom danu sada su igračke koje se pokvare, grozni tajm-aut i trenutak kada te oblačim za izlazak napolje. Mrziš tu kamaru odeće na sebi. Tvoj svet je zdrav, lep i siguran.

I ne znaš šta to znači – odustati.

Nemaš pojma šta je depresija. Anksioznost je reč koju ne verujem da si do sada čuo. Za žalost nema mesta u tvom svetu. Nikakvi ožiljci ni bol nisu dotakli tvoje srce.

Volela bih da tako i ostane. Čeznem da te zadržim pod ovim ušuškanim staklenim zvonom, kao i do sada, i da si tu zauvek, sa mnom i tatom i svim ljudima koji ti nikada ne bi naudili. Ipak, baš moj materinski instikt neće dozvoliti da se tako nešto dogodi.

Postaćeš čovek, jer sam te zato i podizala. Čovek koji će živeti van mog domašaja, koga više neću moći da zaštitim.

Doći će dan kada ćeš biti povređen. Ne mislim samo fizički, iako sam predvidela i udarce i modrice i polomljene kosti i šavove u bliskoj budućnosti – tvoj temperament je viđena za njih.  Ali jednog dana, neće tvoja koža biti ta koja krvari. Neće tvoje kosti biti jedine slomljene. Tvoje srce će biti slomljeno. Čitavo tvoje telo će biti jedno sa tugom. Plakaćeš suze za koje neću biti tu da obrišem.

To je nezamislivo za mene sada, dok gledam kako predano ređaš autiće po sobi. Ali znam da će se desiti.

To se dešavalo svima nama. Tada na red dolazi izbor koji svako od nas donosi za sebe. Izbor u kome biramo između nade i očaja. Izbor u kome treba da se odlučimo da li ćemo se izlečiti ili se predati zverima unutar sebe.

Moći ćeš da pronađeš svetlost ili da se predaš tami. Da odustaneš ili istraješ.

Ovo je, dakle, moj apel:

Samo trči.

Trči brzo i stigni daleko. Ne gledaj nazad. Ne preispituj se ako si već doneo odluku. Ne razmišljaj ko si i šta si u sitne neprospavane sate. Ne kreći nikada tom stazom koja vodi do ove dve reči koje su mene jutros slomile. Te reči su teške, razbijaju srce u paramparčad, ali verujem da su za majke jednostavno nepodnošljive. Ne želim da se uverim u to. Nikada. Molim te nemoj nikada da mi to prirediš.

Pronađi zamenu za odustajanje, svakog dana pomalo, ako treba, ali nikada nemoj da odustaneš od svega. Odaberi kafu u ponoć u kafiću centra grada. Izaberi večeru i film sa tvojim ocem. Izaberi gledanje foto albuma i kućnih filmova da te podsete na život koji si voleo i koji se uvek može ponovo voleti. Izaberi da plačeš, ako to ono što ti treba tog trenutka.Odaberi vreme za sebe, ako je to ono što je potrebno da te izleči. Odaberi sve i svašta, ali nikad ne odustaj.

Šta god da radiš, ne odustaj.

Ako nemaš snage da staneš, padni. Ako ne možeš da se nasmeješ, namršti se. Ako želiš da te svi puste idi, idi slobodno. Ako želiš nekog da zadržiš, zadrži ga svom snagom. Radi štagod, s kim god, kad god, ali ne hodaj niz taj put koji vodi do te tri reči koje menjaju život.

Nema sumnje, može se dogogiti da padneš i pomisliš da je lakše ostati dole, nego ustati. Ipak, znaj ovo, dokle god sam živa, ti ćeš uvek imati ruku da se za nju uhvatiš gde god da se nađeš. Ruku koja će ti pomoći da staneš na svoje noge. To je moje obećanje na koje uvek možeš da računaš. Molim te da uvek poželiš da ustaneš. Neću moći da učinim da bol nestane, ali mogu da ti pomognem da prođeš kroz kroz njega, da ga postepeno savladaš.

Ovo je moj apel za tebe, čoveka kog podižem. Za čoveka koji još nije viši od mene, čoveka koji drži moju ruku, koji me u sred noći doziva jer se plaši. Za čoveka koji još nije čovek, ali je moja beba, koja će biti čovek. Ne dozvoli mi da ikada kažem one tri reči koja su pale preko mene danas kao teret. Umesto toga, neka o tebi uvek i samo govorim ove četiri reči:

Podigao se na noge.

Za čoveka za koga je ljudski i pasti, neka svaki put kažem, ustao je i opstao. Dozvoli mi da te uvek pohvalim u tvojim nedaćama i stalno se radujem tvom izlasku iz njih. Dozvoli mi da uživam u tvojoj hrabrosti. Dozvoli mi da ležem i ustajem znajući da si izabrao život i ljubav, a ne usamljenost i čežnju. Dozvoli mi da gledam dete koje me je prvi put napravilo majkom, kako pesnicom pokorava nemir i strah i drži glavu visoko kao pobednik, i svaki put staje na noge. I kada kažem o tebi ove reči, osmeh će se širiti preko mog lica i sreća će grliti moje srce, i ove dve reči će poleteti sa mojih usana:

Volim te.

Prevela: Jasmina Jovanović

Izvor: Babble/ detinjarije.com