Не дозволи ми да икада кажем оне три речи која су пале преко мене данас као терет.

Јутрос, три кратке и отрежњујуће речи су ме промениле заувек.

Он је одустао.

Пустила сам те речи да падају преко мене, као што јабука пада кроз гране дрвета. Ударале су ме и гребале док су падале, и бол је трајао дуго.

Оставиле су ме са молбом за човека кога сам подизала.

Сада, ти знаш за играчке и бојице, пенушаве купке и пластичне пиштоље. Знаш за колачиц́е и млеко, бојице и сликовнице. Ти си неискварено наивно дете. Дете које чувам као очи у глави, волим, мазим, пазим и купам.

Схватам да ћеш пребрзо порасти, и да ће твоја адолесценција за мене бити вожња луна парком која не прија. Надам се да грешим, да неће бити тако. Бићу вероватно шокирана како је све брзо прошло и како сте постали зрели а ја за то још нисам спремна. Преко ноћи ће од дечака постати човек, тек сада сам тога свесна.

Када се то догоди, ваш свет ц́е бити нови. Видец́еш ствари које не желиш да видиш, и сазнаћеш све што можда ниси желео да знаш. Ружичасте наочаре кроз које сам ти показивала свет ће се разбити у парампрчад.

У овом тренутку, знаш само за добро. Најгора ствар која ти се дешава у једном дану сада су играчке које се покваре, грозни тајм-аут и тренутак када те облачим за излазак напоље. Мрзиш ту камару одеће на себи. Твој свет је здрав, леп и сигуран.

И не знаш шта то значи – одустати.

Немаш појма шта је депресија. Анксиозност је реч коју не верујем да си до сада чуо. За жалост нема места у твом свету. Никакви ожиљци ни бол нису дотакли твоје срце.

Волела бих да тако и остане. Чезнем да те задржим под овим ушушканим стакленим звоном, као и до сада, и да си ту заувек, са мном и татом и свим људима који ти никада не би наудили. Ипак, баш мој матерински инстикт неће дозволити да се тако нешто догоди.

Постаћеш човек, јер сам те зато и подизала. Човек који ће живети ван мог домашаја, кога више нећу моћи да заштитим.

Доц́и ц́е дан када ћеш бити повређен. Не мислим само физички, иако сам предвидела и ударце и модрице и поломљене кости и шавове у блиској будуц́ности – твој темперамент је виђена за њих.  Али једног дана, нец́е твоја кожа бити та која крвари. Неће твоје кости бити једине сломљене. Твоје срце ће бити сломљено. Читаво твоје тело ће бити једно са тугом. Плакаћеш сузе за које нећу бити ту да обришем.

То је незамисливо за мене сада, док гледам како предано ређаш аутиће по соби. Али знам да ц́е се десити.

То се дешавало свима нама. Тада на ред долази избор који свако од нас доноси за себе. Избор у коме бирамо између наде и очаја. Избор у коме треба да се одлучимо да ли ћемо се излечити или се предати зверима унутар себе.

Моћи ћеш да пронађеш светлост или да се предаш тами. Да одустанеш или истрајеш.

Ово је, дакле, мој апел:

Само трчи.

Трчи брзо и стигни далеко. Не гледај назад. Не преиспитуј се ако си већ донео одлуку. Не размишљај ко си и шта си у ситне непроспаване сате. Не крећи никада том стазом која води до ове две речи које су мене јутрос сломиле. Те речи су тешке, разбијају срце у парампарчад, али верујем да су за мајке једноставно неподношљиве. Не желим да се уверим у то. Никада. Молим те немој никада да ми то приредиш.

Пронађи замену за одустајање, сваког дана помало, ако треба, али никада немој да одустанеш од свега. Одабери кафу у поноц́ у кафиц́у центра града. Изабери вечеру и филм са твојим оцем. Изабери гледање фото албума и куц́них филмова да те подсете на живот који си волео и који се увек може поново волети. Изабери да плачеш, ако то оно што ти треба тог тренутка.Одабери време за себе, ако је то оно што је потребно да те излечи. Одабери све и свашта, али никад не одустај.

Шта год да радиш, не одустај.

Ако немаш снаге да станеш, падни. Ако не можеш да се насмејеш, намршти се. Ако желиш да те сви пусте иди, иди слободно. Ако желиш неког да задржиш, задржи га свом снагом. Ради штагод, с ким год, кад год, али не ходај низ тај пут који води до те три речи које мењају живот.

Нема сумње, може се догогити да паднеш и помислиш да је лакше остати доле, него устати. Ипак, знај ово, докле год сам жива, ти ћеш увек имати руку да се за њу ухватиш где год да се нађеш. Руку која ће ти помоћи да станеш на своје ноге. То је моје обец́ање на које увек можеш да рачунаш. Молим те да увек пожелиш да устанеш. Нец́у моц́и да учиним да бол нестане, али могу да ти помогнем да прођеш кроз кроз њега, да га постепено савладаш.

Ово је мој апел за тебе, човека ког подижем. За човека који још није виши од мене, човека који држи моју руку, који ме у сред ноћи дозива јер се плаши. За човека који још није човек, али је моја беба, која ће бити човек. Не дозволи ми да икада кажем оне три речи која су пале преко мене данас као терет. Уместо тога, нека о теби увек и само говорим ове четири речи:

Подигао се на ноге.

За човека за кога је људски и пасти, нека сваки пут кажем, устао је и опстао. Дозволи ми да те увек похвалим у твојим недац́ама и стално се радујем твом изласку из њих. Дозволи ми да уживам у твојој храбрости. Дозволи ми да лежем и устајем знајуц́и да си изабрао живот и љубав, а не усамљеност и чежњу. Дозволи ми да гледам дете које ме је први пут направило мајком, како песницом покорава немир и страх и држи главу високо као победник, и сваки пут стаје на ноге. И када кажем о теби ове речи, осмех ће се ширити преко мог лица и срећа ће грлити моје срце, и ове две речи ће полетети са мојих усана:

Волим те.

Превела: Јасмина Јовановић

Извор: Babble/ detinjarije.com