Veoma često mogu pročitati osvrti koji, u najboljoj tradiciji nama tako omiljenih teorija zavere, monumentalni Grob neznanog junaka poistovećuju sa nekakvim masonskim hramom.

Iako stručnjaci različitih specijalnosti već decenijama uporno negiraju jednu takvu posve neutemeljenu tvrdnju, naša javnost je i dalje sklona da u ovom izuzetnom umetničkom i arhitektonskom delu vidi upravo ono čega kod njega nema ni u tragovima.

No, najpre bi trebalo ukazati na terminološku grešku koja je kod nas veoma uvrežena. Naime, često ćete čuti pročitati da se govori o nekakvom „Spomeniku neznanom junaku“ iako je jedini ispravan naziv tog memorijala ,,Grob neznanog junakaˮ.

Pre svega trebalo bi istaći da se radi o specifičnom tipu kulturnog dobra čija je osnovna funkcija da predstavlja mesto sahrane neznanog (potpuno nepoznatog) junaka i samim tim centralno mesto odavanja počasti ratnicima stradalim u svim ratovima u istoriji jedne države. Dakle, to nije najobičniji javni spomenik, već zaista jeste grob budući da neznani junak u njemu i počiva.

Nakon do tada nepojmljivih strahota Prvog svetskog rata, u Evropi je nakon 1918. godine počela da se javlja svest o potrebi njegove trajne memorijalizacije u realnom, ali i u krajnje simboličkom vidu.

Budući da je tokom tog rata došlo do stradanja oko 18 miliona pripadnika brojnih oružanih snaga i civila, te kako se pokazalo nemogućim da svakome od njih ponaosob bude odata dužna zahvalnost i iskazano poštovanje, došlo se na ideju da se u svakoj državi uspostavi jedno centralno i simbolično mesto odavanja počasti svima postradalima na području te zemlje.

I tako je nastao globalni fenomen poznat pod nazivom „Grob neznanog junaka“.

Prvi takav Grob neznanog junaka formiran je u godinama neposredno nakon Prvog svetskog rata i to u Parizu, u Francuskoj.

Ideja o podizanju Groba neznanog junaka po prvi put se u Francuskoj javila već tokom 1916. godine, ali je 1920. ta zamisao ostvarena usvajanjem posebnog zakona kojim je odlučeno da Trijumfalna kapija u Parizu bude lokacija tog jedinstvenog vojnog memorijala.

Ubrzo, posmrtni ostaci osmorice neidentifikovanih francuskih vojnika ekshumirani su sa više lokacija i prebačeni u Verden.

Kako bi se postigla potpuna anonimnost neznanog junaka odlučeno je da se, po prvi put, sprovede jedinstvena procedura.

Dejan Ristić / Foto: Bojan Džodan
Dejan Ristić / Foto: Bojan Džodan

Naime, vojnik francuskih oružanih snaga Ogist Ten, pripadnik 132. pešadijskog puka, bio je zadužen da 10. novembra 1920. godine položi venac načinjen od belih i crvenih karanfila na samo jedan od osam sanduka sa posmrtnim ostacima ratnika koji će kasnije biti prebačen u Pariz.

Ogist Ten, mladić od svega 21 godine starosti, kasnije je ispričao da dugo nije mogao da donese odluku ko treba da postane francuski neznani junak te da je, naposletku, izabrao šesti po redu kovčeg, i to nakon što se odlučio na prosto sabiranje tri numere koje su sačinjavale brojčanu oznaku njegovog puka (132).

Na drugu godišnjicu primirja, 11. novembra 1920. godine, kovčeg sa posmrtnim ostacima francuskog neznanog junaka svečano je prenet u salu Trijumfalne kapije koja je samo za tu priliku bila preuređena u kapelu. Neznani junak je 28. januara 1921. godine sahranjen u centralnom delu glavnog luka kapije.

Naš monumentalni (jugoslovenski, a docnije i srpski) Grob neznanog junaka podignut je na planini Avala, na lokalitetu gde se neposredno do tada nalazio utvrđeni grad Žrnov koji je uništen po naređenju jugoslovenskog kralja Aleksandra I Ujedinitelja.

U pitanju je veličanstveni mauzolej, rad istaknutog hrvatskog i jugoslovenskog skulptora Ivana Meštrovića, izveden u crnom jablaničkom granitu.

Grob neznanog junaka je izuzetno reprezentativna građevina, puna jake i višeznačne simbolike.

Sam Grob, u kome počivaju posmrtni ostaci našeg (jugoslovenskog, odnosno srpskog) neznanog junaka, postavljen je na petostepenu piramidu koja simbolizuje pet vekova ropstva Srba i pojedinih drugih Južnih Slovena pod Turcima.

Takođe, oba pristupna portala samom Grobu čuva osam karijatida koje predstavljaju majke, pripadnice naroda i regija koje su činile Jugoslaviju.

Pored izražene monumentalnosti samog zdanja, jedinu dekoraciju čini već pomenutih osam karijatida koje su glavni simboli koncepta jugoslovenstva na kome je insistirao kralj Aleksandar I Ujedinitelj. U pitanju su statue Šumadinke, Crnogorke, Hrvatice, Slovenke, Makedonke (u vreme podizanja Groba neznanog junaka imenovane kao Južnosrbijanke), Banaćanke (Vojvođanke), Bosanke i Dalmatinke koje su prikazane u svojim nošnjama i kao takve imenovane od strane samog autora.

Na pročelju spomenika je u plitkom reljefu uklesan natpis: ,,Aleksandar I kralj Jugoslavije neznanom junakuˮ.

Foto: Nikola Radosavljević, &Grob neznanog junaka nije masonski hram&, olovka na papiru, 2019.
Foto: Nikola Radosavljević, „Grob neznanog junaka nije masonski hram“, olovka na papiru, 2019.

Meštrović je kroz jedinstven koncept ovog vojnog memorijala sublimirao celokupnu ideju jugoslovenstva kao što je to od njega i tražio kralj.

Iako se uistinu radi o jedinstvenom i vrednom vojnom memorijalu, potrebno je ukazati i na to da on po svojoj formi neodoljivo podseća na grobnicu drevnog persijskog cara Kira II Velikog (576-529. g. p.n.e.) koja se nalazi u neposrednoj blizini Pasargada, na području današnjeg Irana.

No, vratimo se iznova samom Grobu neznanog junaka.

Osim što je Meštrović preuzeo antičku tradiciju postavljanja karijatida, on je njih u ovom slučaju poistovetio sa majkama poginulih ratnika koje čuvaju mir i nepovredivost groba svoga poginulog sina. Ta simbolika je posebno snažna i dirljiva.

Date u natprirodnoj veličini, stamene, grubih crta lica i pogleda uperenog u daljinu, te okamenjene majke (karijatide) zaista unose jednu posebnu atmosferu dostojanstvenosti i iskonskog bola roditeljke zbog nasilne smrti svoga deteta.

Grob neznanog junaka podignut je na vrhu planine Avala i to zbog želje kralja da se u blizini prestonice novouspostavljne zajedničke države južnoslovenskih naroda transponuje „Kapija otadžbine“ („Oltar domovine“), odnosno spomen-kosturnica srpskih ratnika koja se nalazi na Kajmakčalanu kod Bitolja u Severnoj Makedoniji.

Naime, u želji da istakne heroizam svojih saboraca koji su odneli veliku pobedu u Prvom svetkom ratu, drugi po redu jugoslovenski kralj se opredelio da vrh Avale postane novi Kajmakčalan te da spomen-kosturnica na Kajmakčalanu (tzv. ,,Kapija otadžbineˮ, tj. ,,Oltar domovineˮ) na simboličan i način bude ,,preseljenaˮ na vrh planine koja se nalazi u neposrednoj blizini prestonice.

Kako bi ta ideja bila u potpunosti sprovedena doneta je i odluka da se po obroncima Avale zasadi isto ili veoma slično rastinje kakvo postoji i na planini Nidže čiji je vrh Kajmakčalan.

U vreme kada je građen naš Grob neznanog junaka (1934-1938.) i kada je vršeno pošumljavanje Avale tačno određenim biljnim vrstama došlo je do jednog neobičnog simboličkog susretanja dva nekadašnja ljuta protivnika – Jugoslavije (odnosno Srbije) i Nemačke.

U želji da iskaže pijetet prema nekadašnjim protivnicima, nemački kancelar Adolf Hitler učinio je lični dar tako što je odredio da se Kraljevini Jugoslaviji poklone četinari koje je trebalo zasaditi u okruženju kompleksa Groba neznanog junaka.

Cilj je bio da se i na taj način manifestuje ideja koja je u čitavoj Evropi bila veoma prisutna u razdoblju nakon 1918. godine, a koja je glasila: ,,Protivnici u ratu – sjedinjeni u smrtiˮ.

Drugim rečima, dok karijatide bdiju nad grobom neznanog junaka, spokoj i dostojanstvo grobnog mesta tog mladića trebalo je da čuvaju i četinari koji su za tu priliku posebno dopremljeni iz Botaničke bašte u Minhenu.

I stoga, kada iz daljine posmatramo planinu Avala, primetićemo da je skoro čitava prekrivena listopadnim rastinjem, osim neposredne okoline Groba neznanog junaka koji je okružen četinarima, darom nikog drugog do Adolfa Hitlera.

Opisavši sve to ne smemo a da se ne osvrnemo na brojne teorije zavere koje ukazuju na to kako je Grob neznanog junaka nekakav masonski hram.

Ta verovanja zasnivaju se na pretpostavkama da su kralj i Meštrović bili masoni, kao i na činjenici da je vladar, prilikom polaganja kamena temeljca i za tu prigodu pripremljene posebne povelje, to učinio uz pomoć srebrnog čekića što zaista predstavlja tipičan simbol masona.

Međutim, ukoliko se podsetimo toga da su i kralj Milan I od Srbije, prilikom polaganja kamena temeljca za zdanje Glavne železničke stanice u Beogradu, kao i kralj Aleksandar I od Srbije kada je u Kruševcu postavljao kamen temeljac za Spomenik kosovskim junacima, to učinili pomažući se srebrnim čekićem i mistrijom te da je viševekovna evropska praksa da vladari kamen temeljac važnih zdanja polažu uz pomoć predmeta izrađenih od srebra jasno je da taj podatak ne možemo uzeti kao dokaz da je Grob neznanog junaka masonski hram.

Šta više, po svom obliku i karakteristikama on uistinu jeste mauzolej, ali ne i nekakva bogomolja.

 

Priču iz knjige „Mitovi srpske istorije“ portal B92 obavljuje u saradnji sa autorom Dejanom Ristićem i izdavačkom kućom Vukotić Media. Priču „Legenda pobedila istinu“, za objavljivanje na sajtu B92, priredio Dejan Ristić.

Izvor: B92