Verovatno i vi kao i većina mojih prijatelja imate predrasude kada se spomene Liban i Bejrut. Nadam se da posle ovog teksta više neće biti tako.

Moje kolege su počele da me zafrkavaju kako ću otvoriti svoju turističku agenciju i specijalizovati se za ture “pancir turizma”.

Možda jednog dana, ali Liban ne spada u te destinacije. Naprotiv, Liban je kosmopolitski, živahan, pun kontrasta sa divnim gostoprimljivim narodom.

Za Liban je potrebna viza, možete je dobiti u njihovoj ambasadi u našoj zemlji (ako aplicirate tako, onda se plaća) ili u Bejrutu na aerodromu, popunite formular i onda je besplatno.

Zvala sam ambasadu pred put da se informišem i veoma fina, kulturna i prijatna gospođa mi je sve objasnila.

Slećemo oko četiri ujutru, aerodrom je smešten blizu grada pa možete lako da se prebacite. Prvo što mi skrene pažnju u to doba, jeste da sve radi. U četiri ujutru. Sve.

Posle malo sna, najzad krećemo u obilazak grada. Liban je dobra destinacija tokom čitave godine, prosečna temperatura u februaru je 18 stepeni.

S obzirom na to da nas je ispratio temperaturni minus, ovih 18 stepeni koje nas dočekuju su pravo leto. Ujutru i uveče morate imati neku laganu jaknu, a tokom dana čak smo se skidali u majicu na bretele (ja sam specifičan slučaj, meni je uvek toplo). Zato i zbog toga, prvo na plažu.

Korniš, šetalište uz more, popularno je mesto gde se meštani i posetioci okupljaju i uživaju u divnom pogledu na more. Prepun kafića, restorana i barova, Korniš u svetu važi za jedno od najboljih i najdužih šetališta pored mora.

Slike: Ivana Kovačević

Sa jedne strane nalazi se nova moderna luka, koja ne zaostaje za onim trenutno najrazvijenijm i najlepšim lukama po svetu. Zaitunay bay je novoizgrađeni kvart sa luksuznim hotelima, restoranima, jahting klubom. To je trenutno najmoderniji deo grada. Dok smo šetali kilometarski dugim šetalištem, sa jedne strane su nas okruživale visoke palme i nove velelepne građevine koje bez problema mogu da pariraju Majamiju, kao i stare predivne crkve i džamije i uske zabačene ulice.

Slike: Ivana Kovačević

Na ulicama se voze skupi automobili, po čemu se može zaključiti da stanovništvo dobro živi, bar oni povlašćeni. U Bejrutu nema srednjeg staleža.

Niži stalež vozi stare “mercedese” i, ono što je vrlo interesantno, njima je čudno da želite da šetate: svako ko prođe pored trubiće vam i pitati vas da li želite da vas poveze.

Taksi nije skup, ne rade na taksimetar, već se zna tarifa za svaki deo grada. S obzirom na to da gradskog prevoza nema, uvek možete podići ruku i bilo koji vozač će vam stati i povesti vas. Cena te vožnje je nešto jača od jednog dolara. Zvanična valuta je libanska funta, ali i dolarima sve možete plaćati, ne prave razliku. Na drugom kraju šetališta u delu grada koji se naziva Rouche, atrakcija – “Golubija stena”. To je mesto gde ćete pronaći najlepši prirodni fenomen, zaštitni znak Bejruta.

Slike: Ivana Kovačević

U samom gradu najpoznatije su tri četvrti: Hamra, staro jezgro u kome ćete pronaći mnogobrojne suvenirnice i restorane, Downtown, novi deo grada u kome su tržni centri, luksuzne modne radnje, saloni luksuznih automobila.

Slike: Ivana Kovačević

Treći deo grada je kompleks Američkog univerziteta u Bejrutu (AUB). Predivno okruženje, sve zgrade su stare ali veoma dobro očuvane i održavane, a ceo kompleks je okružen parkovima.

Univerzitet je osnovan 1866. godine, i danas je jedan od najboljih univerziteta na Bliskom istoku. Prošetali smo čitavim kompleksom i mogu da vam kažem – ovde studenti imaju sve predispozicije da uživaju.

Slike: Ivana Kovačević

Centar Bejruta je najznačajniji deo grada. Tu se smešteni vlada i parlament i njihove zgrade su vrlo upečatljive.

Bejrut je prelep, moderan grad, ali ako naiđete na dvometarske betonske blokove ograđene žicom uz koje idu naoružani, pod punom ratnom opremom, vojnici i policija znaćete da ste nabasali na neku državnih institucija.

Bejrut se od drugih gradova razliku i po trotoarima. Vrlo su visoki da ne bi bilo parkiranja gde vam padne na pamet. Međutim, od te mere slaba vajda, pa su kao sledeću meru uvelii betonske blokove uz ivičnjake. Ne izgleda uopšte lepo. Pogotovo u delovima grada u kojima je sve moderno i skupo, pa upadaju u oči rogobatne betonske konstrukcije, naprosto kvare čitav utisak.

Slike: Ivana Kovačević

U samom centru grada videćete građevine iz različitih epoha koje su nastajale pod uticajem različitih civilizacija i uglavnom sve su dobro očuvane.

Istorija Bejruta stara je više od 5 000 godina i čuva nasleđe Feničana, Grka, Rimljana i Arapa, koje se prostire širom grada.

Na Trgu mučenika, preko puta spomenika, nalazi se džamija Muhamed Al – Amin. Pored nje, grčka pravoslavna crkva Svetog Đorđa. Oko njih – arheološko nalazište iz rimskog doba. Nedaleko odatle je i nalazište rimskih kupatila.

Slike: Ivana Kovačević

Verujem u floskulu da grad čine stanovnici. A stanovnici Bejruta i Libana su divni, dragi, kulturni i srdačni ljudi. Kakvi su prema putniku namerniku takvi su i jedni prema drugima.

Nije važno koje su veroispovesti (u ovom momentu oko 40% stanovništva su hrišćani, nekada su činili mnogo veći procenat stanovništva), oni se svi drže zajedno i zajedničkim snagama se bore da izgrade i sačuvaju svoju zemlju. Verske podele nisu primetne.

Ako vas grad ne očara na prvu loptu, u šta sumnjam, onda će vas hrana oboriti sa nogu. Interesantno je da lokalno stanovništvo ne jede mnogo ribu i morske plodove.

Obroci se uglavnom baziraju na govedini u različitim oblicima i salate. Vara anab (sarma), Tabula (salata od peršuna, luka, paradajza i limuna), Fatuš (zelena salata, paradajz i komadići pita hleba) samo su mali deo ukusne klope koju možete da probate. Cene u restoranima su iste ili nešto malo više nego kod nas. Cene hrane iz restorana brze hrane su iste kao i kod nas.

Prvi obrok u Bejrutu smo dobili besplatno i prvo vino koje smo naručili. Prosto nisu imali neki razlog da nas časte, ali eto, svideli smo im se. Ovde, nažalost, nema mnogo turista.

Takođe, jednom prilikom u taksiju, kada smo hteli da platimo vožnju, taksista nije imao da nam vrati kusur, pa nas je častio vožnjom. Uvek čast ide uz rečenicu “Dobro došli u Liban” i da, stvarno smo se tako osećali.

Gde god popili kafu, u najluksuznijem kafiću, restoranu ili na pijaci cena je od pet do 10 dolara. Cena kafe je papreno visoka. Isto ćete platiti celokupni obrok koliko i jednu kafu.

Kao što sam već napomenula, Bejrut živi 24/7. Noću nije ništa manje živo nego tokom dana. Sve je otvoreno, sve radi, po gradu su puni lokali, većina ima živu muziku. Zvuci njihove muzike su za nas naravno neprepoznatljivi. Nisam ljubitelj takvog melosa, ali slušajuću tu vrstu muzike dok smo boravili tamo, moram da kažem da i nije loša. Pevaju je iz duše.

Liban se nalazi između Izraela i Sirije, na istočnoj obali Sredozemnog mora. Ulazak iz Izreala nije moguć, takođe zbog trenutne situacije u Siriji nije pametno ni odande ući kopnenim putem. Kada se približite delovima zemlje koji se graniče sa te dve zemlje, očekuju vas punktovi za proveru.

Liban je jedna od retkih zemalja u svetu gde je moguće provesti pre podne na plaži i sunčati se, a po podne otići na skijanje.

Potrebno je oko četiri sata vožnje da biste stigli sa jednog na drugi kraj Libana. Duž tog puta naići ćete na vekovima staru istoriju, kulturu i prirodne lepote. 20 godina od građanskog rata, Libanci naporno rade na obnovi svoje zemlje i turističke ponude.

Skijanje na vrhu veličanstvene planine Liban, 225 km plaža duž Sredozemnog mora, jedna od najstarijih svetskih civilizacija, samo su neki od razloga zašto treba da posetiti ovu nestvarnu zemlju.

Uputili smo se na sever ka drevnom feničanskom gradu Biblosu (na arapskom: Žbail) najstarijem gradu na svetu, po kome je i Biblija dobila naziv. Nalazi se na oko 40 km od glavnog grada. Čitavim putem uz obalu nailazićete na turističke gradiće. Skoro da su spojeni i ne možete da primetite kada se jedan završio, a počeo sledeći.

Biblos predstavlja mešavinu tradicije i modernog. Tu se nalaze ostaci drevnog grada, krstaški zamak i crkva, i oblast stare pijace. Poznat je i kao mesto gde je izmišljeno latinično pismo. Mnogo možete istraživati u ovom istorijskom gradu. Na samom ulazu naići ćete na drevne ruševine koje su za sobom ostavili Feničani, a ako prođete centrom grada, stići ćete u luku koja ovde stoji već hiljadama godina.

Ako se popnete na vrh zamka koji se nalazi u luci, imaćete pogled na čitav grad. Tu se nalazi restoran “Kod Pepea”. Ukrašen je fotografijama i predstavlja svojevrsni muzej jednog vremena. U svakom restoranu, prodavnici, na svakom koraku kroz grad, dočekaće vas nasmejani, prijatni i neverovatno ljubazni meštani. Nije teško zaljubiti se u ovaj drevni lučki grad.

Slike: Ivana Kovačević

Nas put dalje vodi ka Tripoliju. Udaljen je od Biblosa oko 50 km i drugi je grad po veličini i broju stanovnika u Libanu.

Tripoli je pravi arapski grad, ali nije na mene ostavio neki utisak. Pri povratku u Bejrut, proveli smo čitav sat u prijatnom razgovoru sa vozačem kombija, koji je na sva naša pitanja i nedoumice imao konkretan odgovor.

Žao mu je bilo što Tripoli nismo doživeli kako treba, kaže da bi trebalo da znamo nekog u gradu da bi nam pokazao i dočarao Tripoli na način na koji zaslužuje.

Tripoli jedini ima dve reke koje protiču kroz grad i ima neka odlična mesta za odmor. Ali to nam ostaje za neki drugi put.

Slike: Ivana Kovačević

Sledećeg jutra smo uz kafu planirali put ka jugu. Nismo bili sigurni da imamo vremena da stignemo da obiđemo oba grada (Tir i Sidon) koji su nam tog dana bili u planu, pa smo upitali kafedžiju za preporuku.

Mala digresija: pored arapskog, svi govore francuski, a engleski razumeju, ali ne govore odlično.

U svakom slučaju, ljubazni kafedžija počne da nam objašnjava šta i kako da uradimo, ali mu gospođa za susednim stolom upadne u reč. Ona je iz Tira, došla je poslovno u Bejrut i zanima je kako i kada smo planirali da idemo ka Tiru.

Objasnimo joj da želimo da popijemo kafu pa da se spustimo na autobusku stanicu (ima ih dve i nisu ono što zamišljamo: to su takoreći benzinske pumpe/trgovi odakle kreću mini busevi koji prevoze siromašniji narod. Karta košta oko dolar-dva gde god da vas voze. Samo jedan je zvanični autobuski prevoznik, ali raspored vožnje za njega iskopati je prava sreća).

Gospođa nam iznese spasonosni plan: ona ima nešto da obavi i za pola sata kreće ka Tiru, ako želimo bila bi počastvovana da nas poveze.

Super, još jednom ljubaznost tamošnjeg stanovništva na konkretnom primeru. Naravno, upitali smo je koliko će nas to koštati, na šta smo opet dobili odgovor da su njena želja i dužnost da nas poveze i da ćemo joj se odužiti ako uživamo u njenoj zemlji i u onome što ima da pruži. Tir je udaljen od Bejruta 80 km.

Osim do Tira, vozila nas je i do Sidona (arapski: Saida). Kada ulazite u grad prvo na šta nailazite je fudbalski stadion koji se nalazi na poluostrvu i koga more zapljuskuje sa tri strane.

Gradske plaže su potpuno puste jer je ovo izrazito muslimansko područje, samim tim se ni alkohol ne služi. Kad stignete u grad prvo ćete ugledati Sidonski zamak uz more, koji datira iz krstaškog perioda, sagrađen 1228. godine.

Nakon razgledanja zamka možete posetiti Muzej sapuna, gde ćete se upoznati sa razvojem i tehnikom proizvodnje sapuna u ovom regionu. I Sidon i Tir u koji smo se dalje uputili oznati su još iz Biblije.

Slike: Ivana Kovačević

Liban je jedina zemlja Bliskog istoka koja nema pustinju. Drvo kedra se nalazi i na zastavi, a priče kažu da, kada idete po Bliskom istoku i ugledate zelenu boju, znaćete da ste u Libanu.

Naziv Liban potiče od aramejske reči laban, što znači belo, kao referenca na planinu Liban, koja je uvek prekrivena snegom.

Grotte da Cana je pećina koja se nalazi 10 km jugoistočno od Tira i 12 km je udaljena od granice sa Izraelom. Na tom mestu u pećini je Isus proveo neko vreme u razmišljanju pre nego je napravio prvo čudo. Legenda kaže da je na tom mestu pretvorio vodu u vino.

Oko pećine se nalazi i kamenje u kome su njegovi učenici uklesali sve te priče…

Slike: Ivana Kovačević

Najzad stižemo do Tira (arapski: Sur). Usput nailazimo na plantaže banana po kome je ovaj kraj poznat. Sam grad je izdržao dugu i burnu istoriju, koja mu je poklonila mnoštvo istorijskih i kulturnih znamenitosti. Lutali smo egzotičnim sukovima, i zavirili u dušu grada. Tir je za vreme starog Rima bio važan grad Feničanima i danas se ovde nalazi mnogo antičkih spomenika. Šetalište pored mora, zalazi sunce, polako pada veče, vreme je za povratak u Bejrut.

Slike: Ivana Kovačević

Mnogi od ovih gradova spadaju među najstarija naselja na svetu.

U Bejrutu nam ostaje da obiđemo Nacionalni muzej. Smatraju ga epicentrom kulture u Libanu i to je mesto gde se možete upoznati sa mnoštvom feničanskih artefakata.

Da se ovaj muzej nalazi negde u Evropi, ispred njega bi bio kilometarski red za ulazak, a cena karte bi bila abnormalno visoka. Ovako, cena karte je tri dolara, a unutra je pored nas bilo samo nekoliko ljudi željnih da sve vide, obiđu i istraže.

Slike: Ivana Kovačević

Kakve utiske nosimo sa ovog putovanja!?

Otkrili smo i zagrebali samo deo Libana, bili u par inspirativnih gradova, držali se za glavu svaki put kada smo učestvovali u saobraćaju (voze kao ludaci), upoznali divne ljude, uverili se da je sigurnije i bezbednije u Bejrutu nego bilo gde u Evropi i shvatili koliko su besmislene predrasude koje ljudi imaju prema ovoj zemlji.

Bejrut je danas moderan grad, pun kranova i dizalica, i to negde i jeste krajnji utisak koji nosim sa sobom.

Za par godina Bejrut više neće biti isti jer je brzina kojom se gradi nestvarna. Razlog više da ga ponovo posetimo..

Tekst: Ivana Kovačević

Preuzeto sa: www.mojeputovanje.net

Facebook komentari

komentar