Za Moskvu je veoma važno da izbegava svaku konfrontaciju s Vašingtonom, no tamo gde su ugroženi vitalni interesi bezbednosti Rusija očigledno neće oklevati da se i direktno suprotstavi SAD

Bilo je to šarmantno, duhovito, pomirljivo i vrlo tolerantno obraćanje predsednika Rusije domaćoj i svetskoj javnosti. Razgovor na televiziji Vladimira Vladimiroviča Putina sa novinarima, piscima i gledaocima zapravo je tek delimično otkrio duhovnu pozadinu „putinizma”, pokazao je kako je on od ruskog Džejmsa Bonda postao državnik, ali je još ostao i zagonetka za Zapad. Naime, nesumnjivo je da je Putin tvorac nove, stabilne i jake ruske države. Jer, on Rusima daje ono što im je potrebno: stabilnost i predvidljivost, povratak nacionalnog ponosa, i lidera kojem mogu da se dive. To što na Zapadu procenjuju „da što je ruska država jača, to je ruska demokratija slabija”, i da je „Putin nacionalista-modernista”, te da je današnja Rusija „neoautoritarni režim zasnovan na državnom kapitalizmu u sprezi s vladajućom birokratijom i okružen jednim još nezrelim civilnim društvom”, upravo je strahovanje Zapada od jake ruske države sa Putinom na čelu.

TV šou je pokazao da Putin ne razmišlja o tešnjim vezama sa Zapadom, kao ideološkoj neophodnosti, već isključivo kao doprinosu ekonomskoj modernizaciji Rusije. Ruski predsednik ne veruje da će Zapad biti od istinske i iskrene pomoći na putu razvoja njegove zemlje. Strani investitori jesu dobrodošli u Rusiju, ali je opšte mišljenje da Rusija danas može da se osloni na domaći kapital. Polazeći od principa da SAD poštuju samo vojno jake partnere, Rusija ubrzano modernizuje sve segmente svoje nacionalne moći. Pri tome je za Moskvu veoma važno da izbegava svaku konfrontaciju s Vašingtonom gde god se to može, no tamo gde su ugroženi vitalni interesi bezbednosti Rusija neće oklevati da se i direktno suprotstavi SAD.

Krim i Ukrajina su najbolji primer takve ruske strategije. Vladimir Putin je u svom obraćanju podsetio na sva obećanja Zapada data u predvečerje ujedinjenja dve Nemačke i uoči raspada Varšavskog pakta, da: ,,NATO snage nikada neće ući na teritoriju Istočne Nemačke, da NATO neće graditi svoju infrastrukturu na teritorijama država bivših članica Varšavskog ugovora, da NATO neće te zemlje zvati u svoje članstvo, da NATO neće primiti u savez ni nove države, inače bivše republike SSSR-a”. Sva ta obećanja nisu ispunjena, a NATO je iz Brisela sedam dana pre Putinovog nastupa na televiziji (dobro su pretpostavili šta će Putin reći) saopštili: „možda smo sve to nekada i obećali, ali ništa na papiru nismo potpisali”. Ipak, kada je reč o potpisanim sporazumima, ugovor o antibalističkoj odbrani ABM iz 1972. SAD su potpisale, pa su ga kasnije jednostrano prekršile.

Pre nekoliko godina NATO je pokušao zajedničke vojne vežbe s ukrajinskom armijom na Krimu. Američki marinci su krenuli da se iskrcavaju na Krimu, ali je narod izašao na obalu i blokirao ih. Došlo je i do fizičkih obračuna pesnicama, vežba je odmah otkazana, ali su u Moskvi bili svesni da je samo pitanje vremena kada će vlasti u Kijevu pozvati NATO da se i trajno instalira na Krimu. U zamenu za kredite MMF-a posrnuloj ukrajinskoj privredi.

To Rusija nije mogla da dozvoli, jer Krim je sveta ruska teritorija, to je mesto ruske istorije i vojničke slave. Onaj ko vojno kontroliše Krim, kontroliše i Crno more, jer Krim je kopneni nosač aviona.

Vladimir Putin se osvrnuo i na širenje NATO do granica Rusije, kao i na američki raketni štit u Evropi. Čemu podizanje američkih i NATO baza tako blizu ruskih granica? Da li te baze pospešuju razvoj demokratije? Šta misle u Briselu i Vašingtonu kako ruski politički i vojni vrh doživljava modernizaciju vojnih aerodroma u baltičkim državama da bi ti aerodromi mogli da prime i američke strateške bombardere s nuklearnim oružjem? Protiv koga bi poletali ti bombarderi sa atomskim bombama?

Naprosto su smešna NATO i američka objašnjenja Moskvi da sve te baze „nisu uperene protiv Rusije”. Američki raketni štit u Evropi bio je prvobitno od strane SAD objašnjavan potrebom presretanja severnokorejskih raketa. Onda je neko u Vašingtonu ipak zaključio da nisu u svetu svi idioti, i da postoje geografske karte i globus, da se može lako ustanoviti gde je Severna Koreja, gde su SAD, a gde su Rumunija i Poljska kao lokacije za američki raketni štit. Odmah je prestalo spominjanje Severne Koreje, jer se valjda i veliki vođa Kim Džong Un grohotom smejao kako će njegove rakete biti obarane američkim raketama koje poleću iz Poljske i Rumunije.

Zatim su krenule priče o iranskim raketama zbog kojih se navodno postavlja raketni štit. Rusi su predložili, ako je Iran u pitanju, da se zajednički koriste ruske radarske stanice na jugu, kao i radarske stanice u Azerbejdžanu i Jermeniji. Vašington je to odbio. Moskva je onda predložila da i ruski oficiri budu u bazama štita u Rumuniji i Poljskoj. NATO i Vašington su to odbili. Zatim je Moskva zatražila da se potpiše ugovor da sve to nije upereno protiv Rusije. Odbijeno…

Izvor: Politika, Miroslav Lazanski 19. april 2014.