Da li su podivljale vode otvorile i diskusiju o ponovnom uvođenju redovnog služenja vojnog roka? Da je vojska imala veći broj pripadnika, ili rezervu, onda ne bi „Kobre” spasavale Šabac

Nisam pristalica pisanja istorije naknadno, ne volim tu modu, ali ove poplave otkrivaju mnoge pukotine. Zapravo, mogu da prihvatim da su se pojavile bujične vode neverovatne snage i u neverovatnim količinama, da su te bujične vode udarile u tzv. leđne vode, da je došlo do kontraproticanja tih voda, da je došlo do sudaranja udarnih talasa malih i velikih reka, da je voda tekla naopako, sve mogu oko toga da prihvatim, uostalom ko me i pita šta prihvatam ili ne prihvatam i koga je to uopšte briga? No, ostaje činjenica da mi resursa za takav scenario nismo imali, da li zbog toga što su sredstva za vodoprivredu još ranije nenamenski potrošena ili što su reformatori u poslednjih dvadesetak godina hteli da preko noći preobrate Srbiju iz socijalizma u kapitalizam sve obrazlažući to jednom starom izrekom: „Nemoguće je preskočiti ponor u dva skoka“. Ta dva skoka, uslovno rečeno, bili su vladavina Slobodana Miloševića i vladavina demokrata posle 5. oktobra 2000. godine. Ponor očito još nije preskočen, a u ponoru se dogodio i potop sa bujičnim vodama. Srbija još nije stigla na drugu stranu ponora.

Hoće li ova katastrofa od poplave predstavljati i prekretnicu, trenutak osvešćivanja koji mora da ubedi državu da preuredi spisak svojih prioriteta – ili će se nastaviti sukob jedne političke Srbije sa drugom političkom Srbijom, što je i svojevrstan sukob kultura na starim ostacima jednog moralno uništenog sistema koji pokušava da pronađe put iz poteškoća? Uglavnom, tragedija je bila pomešana čak i sa političkom tvrdoglavošću i nekompetentnošću nekih lokalnih zajednica, a ostaje i dilema da li je premalo informacija prekasno pruženo?

Građani Srbije pokazali su veliku solidarnost i spremnost za pružanje pomoći u koju mnogi skeptici više nisu ni verovali. U neumornoj borbi sa stihijom mlada generacija kao da je oživela svoj identitet za koji se verovalo da je izgubljen. Za neke od njih to je bio  i prvi pravi izazov u životu. Surova pretnja prirodnih sila pretvorila se u unutrašnje jedinstvo običnih ljudi ove zemlje. Uloženi su ogromni napori u odbrani Srbije od podivljalih voda, muškarci i žene, vojnici, policajci, vatrogasci, dobrovoljci, građani upotrebili su svoju moć da spasu sunarodnike i umanje im štetu. I za sve to treba im odati najviše priznanje.

Pripadnici Vojske Srbije još jednom su se dokazali kao spasioci. Bez njihovog angažovanja nasipi ne bi izdržali, ljudske žrtve bile  bi mnogo veće. Ovo je bilo i najveće angažovanje Vojske Srbije otkada je Srbija opet samostalna država. Na nasipima u Šapcu i u poplavljenom Obrenovcu građani Srbije opet su se uverili da je Vojska Srbije zaista narodna vojska. Da li su podivljale vode otvorile i diskusiju o ponovnom uvođenju redovnog služenja vojnog roka? Političke stranke od te diskusije beže kao đavo od tamjana, ali da je Vojska Srbije imala veći broj pripadnika, ili rezervu, onda ne bi „Kobre“ spasavale Šabac. Nije sporno, niti je smak sveta ako i pripadnici elitne jedinice „Kobre“, njih 40, nose džakove sa peskom, ali to može da izgleda kao da je za naš sistem odbrane došao trenutak smaka sveta. Jer, šta je sa osam rezervnih pešadijskih brigada vojske koje imamo? Postoje li one samo na papiru? Mogu li se one uzbuniti u kratkom vremenu? Nije valjda pravna formalnost oko vanrednog stanja i vanredne situacije bila taj razlog što one nisu podignute? Pa, nismo se svuda baš držali pravnih formalnosti…

Oko suspenzije služenja redovnog vojnog roka u ovoj zemlji nije bilo referenduma. Na Zapadu je referendum obavezan i kada se odlučuje hoće li prodavnice raditi nedeljom do 12 sati. Prethodni korifeji vojne misli odlučili su da Vojsku Srbije ustroje onako kako je to tražio NATO. Inženjerija je kao rod vojske praktično ukinuta. Naše prijatelje iz NATO-a interesovalo je samo koliko vojnika mi možemo da damo za misije po svetu. Sećam se jednog skandaloznog intervjua tadašnjeg američkog ambasadora vojnom listu „Odbrana”, gde nam je njegova ekselencija toplo preporučila da u sistemu odbrane zadržimo par helikoptera za mirovne misije i ništa drugo. Napao sam tada taj intervju člankom u „Politici”. Uzgred, iz mnogobrojnih američkih baza u Evropi, sa desetinama američkih transportnih aviona i helikoptera, nijedan sa humanitarnom pomoći nije sleteo u Srbiju. Ni britanski. Pa gde ste prijatelji?

Pre šest godina generali naše vojne avijacije jedva su sačuvali inženjerijski bataljon u okviru avijacije, stručnjaci iz Ministarstva odbrane hteli su da ga ukinu. „Ko će onda da nam popravlja piste?“ zavapili su vazduhoplovni generali. Vojna avijacija je, i pored velikog protivljenja, sačuvala svoje tradicionalne nazive jedinica, brigada i eskadrila. Kopnena vojska nije, mi danas nemamo ni Moravsku, ni Drinsku diviziju, ili brigadu. Imamo brigade označene brojevima, Prva, Druga, Treća… Isto takvo označavanje postoji i u Hrvatskoj, u BiH, u Makedoniji. Prepoznajete rukopis…

Hoće li neko zbog svega ovoga i odgovarati? Ili nova elita ima faustovsku nagodbu sa starom elitom. Niko nije kriv…

Miroslav Lazanski,  Politika, 31.05.2014.