SAD pomoću Ukrajine nastoje da spreče povratak Rusije na mesto koje je nekad zauzimao Sovjetski Savez

Jedno posebno odeljenje Pentagona odavno prati sve javne nastupe Vladimira Putina, pomno se analizira govor njegovog tela ne bi li se predvideli njegovi sledeći politički i državni potezi. U analizi Pentagona kaže se „da ima nešto zastrašujuće u pritajenom besu, pa čak i fanatizmu koji se krije ispod same površine Putinovog uglađenog, mirnog lika”. Naravno, analizira se i smeh ruskog predsednika. Jedna od najboljih sekvenci njegovog opuštajućeg raspoloženja jeste neobuzdani smeh tokom TV intervjua sa jednim zapadnim novinarom, koji je Putinu pokušao da objasni da „američki antiraketni štit u Evropi nije uperen protiv Rusije”. Cinici u Vašingtonu kažu da je Putin za Rusiju definitivno izabrao korejski model, ali da još nije odlučio koji od dva. Specijalno odeljenje u Pentagonu o tome se još nije izjasnilo.

Da, Rusi vole svog predsednika koji je izlečio sve rane i poniženja koje je Rusija u vreme Borisa Jeljcina doživela od Zapada. Rusija je sa Putinom preživela „sindrom izgubljene zemlje”, jer on je ohrabrio Ruse da budu ponosni na sebe, osvojio je srca Rusa uz pomoć samo jednog strastvenog izliva besa. Naime, kada su terorističke bombe u septembru 1999. godine uništile četiri stambena bloka u Moskvi, ubivši stotinjak ljudi na spavanju, Vladimir Putin je sebi dozvolio da bude krajnje direktan: „Zbrisaćemo teroriste gde god da ih budemo našli, pa čak i sa ve-ce šolja, ako ih tamo nađemo”. Ta kratka rečenica izrazila je svu tadašnju rusku frustriranost, i oko Čečenije i zbog svih ostalih poteza Zapada prema Rusiji u protekloj deceniji. Prosečni ruski momci odgovorili su na ovu namerno agresivnu mušku izjavu isto onako emotivno kao što su mnogi ranije obožavali Borisa Jeljcina zato što može da popije isto onoliko votke koliko i njihov prvi komšija.

Godine su prolazile, SAD i NATO su se primicali ruskim granicama stalno ističući „da je reč o širenju demokratije”. Šta bi bilo da Rusija sklopi vojni savez sa Meksikom i formira vojnu bazu blizu granice sa SAD, ili postavi raketni štit u Meksiku, svi bi verovatno uzviknuli „da je to neodgovoran potez Moskve”. Upravo u tom kontekstu treba gledati na događaje u Ukrajini, na ono što se dogodilo, što se još događa, i što će se tek dogoditi u toj zemlji. Državni udar u Kijevu u Moskvi je doživljen ne samo kao protivustavni prevrat, već i kao američka sveobuhvatna geopolitička specijalna operacija protiv Rusije. Ukrajina je samo „lutka na koncu” pomoću koje SAD nastoje da spreče povratak Rusije na mesto koje je nekada zauzimao Sovjetski Savez. Ukrajina je i karta pomoću koje SAD žele da ožive pomalo uspavani NATO, tom oživljavanju nesumnjivo će doprineti ulazak Crne Gore u NATO. Što je, po rečima glavnog lobiste NATO-a u Crnoj Gori, dr Save Kentera „nezaustavljiv proces”. Nema „ nezaustavljivog procesa”, ima samo servilnosti i ograničenog suvereniteta malih država i još manjih naroda.

Zapravo, koja je razlika nekadašnje „Brežnjevljove doktrine ograničenog suvereniteta država Varšavskog ugovora”, po kojoj ni jedna zemlja tog saveza nije mogla da stavi svoje interese iznad zajedničkih interesa istočnog bloka od „Briselske doktrine”, po kojoj se i spoljna politika zemalja članica EU, ili kandidata za EU, mora obavezno usaglašavati sa EU? Prinudno pokoravanje i dobrovoljno povezivanje? Dublje značenje demokratije? Ma hajte, kod nas na prostoru nekadašnje Jugoslavije reč je o tome da nekadašnji mladi komunisti, sada već starosedeoci na vlasti i njihovi potomci ostanu na vlasti. Uz  celokupno opljačkano bogatstvo koje je narod stvorio.

Dakle, druga faza „antiterorističke operacije” Kijeva protiv federalista na istoku i jugoistoku Ukrajine je započela. Kijev koristi američke savete, ne ide masovnom vojnom silom na federaliste, ide taman toliko koliko je potrebno da ne bude previše žrtava, što bi izazvalo momentalni ruski vojni odgovor. No, ako dođe do okršaja u gradovima i drugim mestima sa većim žrtvama, ako Kijev upotrebi „prekomernu silu”, Moskva će se pozvati upravo na tu činjenicu i poslaće svoju armiju u područje sukoba. To je onda i kraj Ukrajine u sadašnjem obliku, to je nova faza hladnog rata između Rusije i Zapada. U Moskvi su svesni da Rusija sada više i ne može da izbegne takvo sučeljavanje, da je Vašington odlučio da ide na konfrontaciju i da su okolnosti takve da je Rusija u suštini osuđena da ostane nezavisni centar moći, jedan od nekoliko aktera na planeti koji su sačuvali svoj suverenitet i svoje shvatanje o razvoju sveta.

A sankcije za Rusiju? One su savremeni ekvivalent vojnoj opsadi, namenjene da primoraju onog koji je pod sankcijama da kapitulira i da prestane da pruža otpor. Ne znam da li to znaju i u Podgorici?

 

Miroslav Lazanski, Politika 26.april 2014.