Istorijske činjenice postoje i kada neka politika počinje da ih poriče, ili da ih prepravlja, to je onda znak opasnosti za društvo.

Jedna suptilna, pa i perfidna kampanja uzima sve više maha. Naime, oni isti koji su „bele listiće” na našim izborima 2012. godine, pa i odluku onih koji nisu izašli da glasaju, tumačili kao svestan i odgovoran politički stav, jer zaboga „sva su ponuđena rešenja loša, pa zašto da glasamo za njih”, sada su krenuli u ofanzivu da uvere javnost Srbije kako „eto, ne možemo ostati neutralni kada su u pitanju događaji u Ukrajini, kad-tad moramo se opredeliti između EU i Moskve”. A Srbija se već opredelila da se ne opredeljuje. I to je sasvim legitiman stav. Ako kao pojedinac, politički subjekt, imate pravo da se ne opredeljujete, zašto to isto pravo ne bi imala i država? Jer svet mikro i makrokosmosa funkcioniše u principu po istim zakonima, a državu čine, pre svega, njeni stanovnici, odnosno, ljudi. To u kontekstu javno izrečene dileme: „Je li sada Srbiji Rusija jednako bliska kao EU?” Da raspišemo referendum po tom pitanju? Šta kaže narod? Ili je narod glup i ne vidi ono što vidi elita? Promenimo onda narod.

Kao zemlja i nacija možete da izgubite ratove, možete da izgubite i teritorije, istorija to već nekako kompenzuje, ali ako izgubite nacionalnu čast i dostojanstvo države, više se nikada nećete podići. Ni kao narod, ni kao država. Srbija ne sme zauzeti antiruski stav oko Ukrajine, jer joj to istorija nikada ne bi oprostila. Pošto jedino što Srbija ima na međunarodnom planu jeste ta još uvek donekle nezavisna pozicija.

Naravno, NATO lobisti će vam reći da se ta pozicija ne jede, što i jeste i nije tačno. Zavisi koliko ste sposobni kao političar. Ali kao pojedinac moram da budem skeptik prema političarima poput gospođe Ešton, koja kaže da „Ukrajina ima monopol upotrebe sile u okviru svojih državnih granica”. Pa mi smo zbog tog „monopola” bombardovani 78 dana! Pri čemu nismo protiv Albanaca na Kosovu koristili višecevne raketne bacače. Principi, kada su u pitanju unutrašnje stvari, moraju i za Srbiju i za Ukrajinu biti isti. Ili nema principa. Ili je Ukrajini dozvoljeno sve samo zato što se graniči sa Rusijom. Niko od gospode bivših srpskih ambasadora i raznih drugih u ovoj našoj zemlji da o tome priupita gospođu Ešton. Tišina.

Bio je Dan pobede u Srbiji. Ra razliku od nekih nedavnih vremena dostojanstveno je obeležen. Zapravo, u onoj nekadašnjoj velikoj Jugoslaviji Dan pobede nad fašizmom tj. nacizmom u Drugom svetskom ratu slavili smo jedno vreme svakog 15. maja. Naime, tada je Jugoslovenska armija i službeno završila vojne operacije protiv Vermahta i domaćih kvislinga. Morali smo da rat završimo sedam dana kasnije, posle zapadnih saveznika i sovjetske Crvene armije, jer nemačko-kvislinške trupe nikako nisu htele da se predaju. Jedno vreme smo to s ponosom isticali, posle smo zbog solidarnosti sa zapadnim saveznicima i sovjetima zaboravili 15. maj i počeli da slavimo 9. maj kao Dan pobede.

Zašto smo zaboravili 15. maj? Zašto ignorišemo taj datum? Zbog prilagođavanja Evropi? Da nije i to uslov za ulazak u EU? Hoćemo li morati da prilagodimo i činjenice?

Znate li kako je počeo Drugi svetski rat u Danskoj? Tako što su dva nemačka razarača jednog jutra mirno uplovila u luku Kopenhagena, nemački mornari su bacili konopce, a prolaznici koji su se tu zatekli prihvatili su ih i vezali brodove. Nemci se se iskrcali i okupacija Kopenhagena bila je gotova za 25 minuta. Kako su Nemci osvojili Holandiju? Spustili su padobrance u Hag i Roterdam, koji su zatim ušli u tramvaje i osvojili Holandiju.

Na evropskom planu, sećanja na Drugi svetski rat vrlo su različita. Ratna sećanja jednog poljskog Jevreja verovatno su dosta različita od poljskog državljanina koji nije Jevrej. Kod Nemaca to ide od osećaja kolektivne istorijske odgovornosti do stavova da je kapitulacija Nemačke 1945. godine bila „dan smrti Evrope”. Mnogi u nekadašnjoj istočnoj Evropi smatraju da je prava sloboda stigla tek sa rušenjem Berlinskog zida. Ta je sloboda vremenom donela i porast antisemitizma, buđenje nacizma, službeno izjednačavanje komunizma i nacizma od strane evropskog parlamenta u Strazburu, marševe neonacista sa nacističkim simbolima u nekim državama EU.

Na sukobljenim stavovima o prošlosti, a nije u pitanju samo Drugi svetski rat, već i Prvi svetski rat, Evropa pokušava da izgradi kakvu takvu zajedničku budućnost. Orvelova formula za totalitarizam kaže da onaj ko kontroliše prošlost kontroliše i budućnost. Blaža verzija Orvela glasi da onaj ko oblikuje naše viđenje prošlosti može da utiče i na našu budućnost.

Sve dok u Srbiji bude istorijskog sećanja biće i osporavanja. Ali istorijske činjenice postoje i kada neka politika počinje da ih poriče, ili da ih prepravlja, to je onda znak opasnosti za društvo. Ne bi trebalo da radimo na zajedničkoj prošlosti zbog staromodnog cilja opšteg pomirenja, trebalo bi osmisliti zajedničku budućnost.

Miroslav Lazanski, objavljeno: 10.05.2014. , Politika