Уз одобрење аутора Милорада Телебака, једног од најпознатијих српских лингвиста, наш портал вам доноси интересантне приче издвојене из његове књиге „Са смијехом кроз граматику“.

Опанак је наш

Наши давни преци су сами, својим рукама, производили за себе одјећу и обућу. Ткали су сукно и шили о њега чакшире, капуте, сукње, које су и назване по сукну, а тако се зову и данас, кад нису од сукна. (А нису ни до кољена.)

Сукно се звало раша, по ријеци Рашки, на којој је стара српска престоница Рас. Наша раша била је ушла у многе европске језике (италијански, шпански, њемачки…), гдје је стигла са робом која се тамо извозила, преко Дубровника. (Како тада, тако и данас: бивши Рас – данас Нови Пазар – познат је извозник, али фармерки и јакни од џинса.)

Раније су мушкарци носили турске чакшире, које су касније замијењене француским панталонама. Именица панталоне нема једнине (чак ни оне кратке нису “панталона“), то је именица која има само множину. А знате како је на то питање огдоворио један ученик?… Вели – горе једнина, а доље множина!

Ми данас носимо мађарску бунду, а наши преци су носили огртач од крзна – ћурак (тур. kürk). Највјероватније је да су ти кожуси названи тако по курјаку (вуку), од чије коже су се обично правили.

(Данашње бунде, нарочито женске, праве се од крзна разних животиња. За такву бунду треба одерати бар једног медвједа, два вука, три лисице и бар три-четири будале!)

Блузу смо посудили од Француза, винд-јакну од Нијемаца (Wind – вјетар + Jacke – капут) или, у преводу, вјетровку. Носимо турске чизме и мађарске ципеле, које чак и вежемо њемачким пертлама или шњурама. (Ријетки су они који употребљавају домаће везице!)

Турцизам су и папуче (додуше, не само наш већ и балкански и европски), а такође и нануле – дрвене папуче, које лупају као коњске потковице, јер су у сродству са налчом (тур. nalin).

Као што се види, од све обуће нашег поријекла су само наш опанак и обојак. (Уосталом, и наш e-mail гласи: com [email protected] obojci.)

Али, да одијело не чини човјека, потврђује и ова прича:
– Твој муж изгледа сјајно у новом одијелу!
– Није то ново одијело; то је мој нови муж!
(Такве су жене. А и мушкарци су некакви – свако на свој начин. Кажу да се род мува може одредити по томе што женске иду на огледало, а мушке на флашу!)

Купаће гаће – италијанске мутанде (од mutandis – промијенити), ми смо, дајући им неки други смисао, промијенили у “муданте“! То су мушке. А и женске су добиле “одговарајући“ домаћи назив!

Ипак, жене полажу на одјећу много више него мушкарци. Оне уживају да иду по продавницама, да разгледају и пробају одјећу, чак и кад немају намјеру да што купе. Тако, улази једна у радњу, па ће одмах с врата:
– Хтјела бих да пробам ону хаљину у излогу!
– Жао ми је – вели пословођа – али мораћете је пробати у кабини!

Жене носе на себи читаву једну “географију“ – како духовито примјећује Милан Шипка – а да то често и не знају. Наиме, купаћи костим бикини и бермуде названи су по острвима Бикини и Бермуда; шешир панама – по држави Панами; тканине твид, шетланд, џерсеј – по шкотској ријеци ТвидШетландским острвима и острву Џерсеј.

(Како објаснити чињеницу да жене плаћају све више и више за све мање и мање одјеће?… Инфлација, шта ли?)

Живот данашње жене готово да се не би могао замислити без козметике. А ко би могао и помислити да козметика има неке везе са – космосом?! Али има. Козметика је од грчке ријечи космео – украшавам. Гледајући звијездама украшено небо, стари Грци су га тако назвали – космос.

Већина назива козметичких производа дошла нам је од Француза, или преко њих. Нпр. парфем, који су они преузели од старих Римљана (лат. per parfum – кроз дим), који су се освјежавали паљењем коре или смоле мирисног дрвећа.

И помаду (лат. pomum – воће) примили смо преко Француза. Баш као и колоњску воду, названу тако по францускокм називу њемачког града Келна (Cologne), гдје је почела производња ове мирисне воде.

Као што производе продаје паковање, дизајн, тако се и људи продају изгледом. Своје физичке недостатке камуфлирају одијевањем. – Данас су у моди тамне наочари. Познати људи их носе да би сакрили ко су – да се заштите од нападних обожавалаца, а непознати их носе да би сакрили ко они нису!

Tekst preuzet, uz saglasnost autora, iz knjige „Smijehom kroz gramatiku“.

Zabranjeno dalje publikovanje, sva prava zadržava HP media group d.o.o. Trebinje.

Profesor Milorad Telebak, inače rođeni Nevesinjac koji živi i radi u Banjaluci, autor je poznatog TV serijala „Govorimo srpski“, preko 200 radio emisija o srpskom jeziku, osam jezičkih priručnika i blizu hiljadu novinskih tekstova o srpskom jeziku. Posvetio je život obrazovanju i jezičkoj kulturi kod Srba.
Predsjednik Republike Srpske odlikovao ga je Ordenom Njegoša za doprinos kultivisanju srpskog standardnog jezika i razvoju jezičke kulture naroda. Za jezičke priručnike koje je napisao Telebak je dobio književne nagrade „Sveti Sava“, „Kočićevo pero“ i „Stuplje“.
Gospodin Telebak je prošle godine podržao kampanju HP medija grupe „Oni su najbolji među nama“ čiji je cilj medijska promocija mladih ljudi iz Trebinja i Hercegovine koji se po svojim rezultatima mogu smatrati uzorima svojim vršnjacima, ali i onim nešto starijim od njih.
Telebak je tom prilikom odao priznanje HP medija grupi za ovu inicijativu koja ove godine osim istinskih vrijednosti afirmiše i očuvanje srpskog jezika i književnosti, što je prema riječima poznatog lingviste i jednog od najvećih pregalaca na unaprijeđivanju srpske jezičke kulture za šta je nedavno dobio i priznanje Matice srpske, izuzetno značajno u današnje vrijeme kada su takvi primjeri sve rijeđi.

Ukoliko želite da na zanimljiv, duhovit i jednostavan način riješite svoje jezičke nedoumice, ispravite pravopisne i stilske greške, potražite u knjižarama knjigu „Sa smijehom kroz gramatiku“.

 

HP, mart 2018.