Као што смо раније најавили ексклузивно на порталу Херцеговина промо, са одобрењем аутора Милорада Телебака, једног од најпознатијих српских лингвиста, можете читати интересантне приче издвојене из његове књиге „Са смијехом кроз граматику“, које до сада нису објављиване на другим интернет медијима.

Некад било…

Граматика је врло стара наука. Стари Грци су се још прије више од двије и по хиљаде година бавили изучавањем свога језика. (Баш је то чудно: ти стари Грци, иако су били стари, све су знали, могли и стигли. Можда и боље него да су били млади.)

Прво дјело у коме су утврђена правила тадашњег грчког језика, које је написао Дионизије Трачанин, звало се Техне граматике, што у преводу значи „вјештина писања“. И наш Вук је своју граматику народног језика, коју је написао 1814. године – као што знате – назвао Писменица. Нема писмености без познавања граматике и правописа.

Чак и у „мрачном средњем вијеку“ граматика је била врло цијењена наука: била је једна од седам „слободних вјештина“ (поред реторике или говорништва, аритметике, геометрије…).

Протјерана граматика

Несхватљиво је, али је, нажалост, тако: данас је српска граматика протјерана и из школе, поготову из средње школе. Предаје се, углавном, само књижевност, као да се ученици школују за књижевнике, и то за књижевнике који не знају вјештину писања – граматику! Можда је то зато што граматику бије глас да је сувопарна, досадна. Досадна је ако се учи запамћивањем наставака за поједине падеже, глаголска времена и лица.

Али ова наша граматика није таква. Напротив, она је врло занимљива, духовита до смијеха, и лако се памти. Све и да нећете, морате је запамтити. Уосталом, видјећете.

Мамутски паук

            Чули сте, свакако, за стилску фигуру метафору (грч. метапхора – преношење), којом се, на основу сличности, преносе значења ријечи на друге предмете и појаве.

Захваљујући метафори, способност да једу, пију, угризају, штипају… немају само људи и животиње, већ и предмети. Тако рђа једе гвожђе (иако нема зуба), земља пије воду (а нема уста), мраз штипа за лице и сл. На предмете „прелазе“ чак и  дијелови тијела људи и животиња, па ексер има главу (која не мисли), лонац – уши (а не чује), сто и столица – ноге (а не мичу се), ципеле – језик (а не говоре), итд.

(Помињање ексера подсјети ме на један афоризам: „Кад савије главу, ексер је неупотребљив. Човјек употребљив тек кад савије главу!“)

Метафора омогућава да и цријево може бити слијепо. – Ми нисмо у Африци нити су наше улице зоолошки вртови, али је на њима много зебри. (Један дечко каже да је зебра коњ који навија за „Партизан“!) Нашим улицама круже огромни пауци који, као од шале, носе – аутомобиле. Путевима тутње – гусјенице (Сфорове). Сваком полицајцу о опасачу висе лисице…                                                                                                                                             Постоје чак и дрвене „животиње“: коза (за зидарске скеле и за пилање дрва), коњ (гимнастичка справа и шаховска фигура), пијевац (на димњацима)…

Мртав човјек је покојник (право значење), али се значење придјева преноси и на живог човјека кад је потпуно пијан – мртав пијан. (Један пијанац је нашао утјеху. Вели: „Боље и мртав пијан него мртав тријезан!“ А ви докажите да није.)

 

Текст преузет уз сагласност аутора из књиге „Смијехом кроз граматику“.

Забрањено даље публиковање, сва права задржава HP media group д.о.о. Требиње.

 

Професор Милорад Телебак, иначе рођени Невесињац који живи и ради у Бањалуци, аутор је познатог ТВ серијала „Говоримо српски“, преко 200 радио емисија о српском језику, осам језичких приручника и близу хиљаду новинских текстова о српском језику. Посветио је живот образовању и језичкој култури код Срба.
Предсједник Републике Српске одликовао га је Орденом Његоша за допринос култивисању српског стандардног језика и развоју језичке културе народа. За језичке приручнике које је написао Телебак је добио књижевне награде „Свети Сава“, „Кочићево перо“ и „Ступље“.
Господин Телебак је ове године подржао кампању ХП медија групе „Они су најбољи међу нама“ чији је циљ медијска промоција младих људи из Требиња и Херцеговине који се по својим резултатима могу сматрати узорима својим вршњацима, али и оним нешто старијим од њих.
Телебак је том приликом одао признање ХП медија групи за ову иницијативу која ове године осим истинских вриједности афирмише и очување српског језика и књижевности, што је према ријечима познатог лингвисте и једног од највећих прегалаца на унапријеђивању српске језичке културе за шта је недавно добио и признање Матице српске, изузетно значајно у данашње вријеме када су такви примјери све ријеђи.

 

Уколико желите да на занимљив, духовит и једноставан начин ријешите своје језичке недоумице, исправите правописне и стилске грешке, потражите у књижарама књигу „Са смијехом кроз граматику“.

 

ХП, децембар 2017.