Брзи доток ваздуха у плућа узрокује затварање непчане ресице, стварајући у том тренутку препознатљив “хик” звук, пишу “Вечерње новости”.

Не постоји особа из које некад није излетјело спонатано “хик” као знак штуцања.

Да ли нас у том тренутку “неко спомиње”, што би рекли старији, или се у организму дешава нешто друго? Иако је штуцање у принципу безазлено, код људи којима се дешава изазива непријатност због гласних звукова које не могу да утишају. Ова неконтролисана реакција организма може да буде симпатична ако кратко траје и ако не изазива непријатно напрезање. Али ако не може да се заустави или се учестало понавља, може да укаже и на озбиљне здравствене проблеме, због чега је неопходна интервенција лекара.

Шта је штуцање и како настаје, за “Живот плус” објашњава гастроентеролог професор др Ненад Перишић из Клинике за гастроентерологију Војномедицинске академије:

– Штуцање или сингултус, како се на латинском зове, настаје због грчења дијафрагме и тренутног затварања гласница. Зато се познато “хик” и јавља послије сваке контракције. Понавља се неколико пута у минуту, а у 80 одсто случајева ради се о неконтролисаним контранцијама леве хемидијафрагме. Што се тиче дијафрагме, она представља мишићну баријеру између трбуха и грудног коша. Основна функција дијафрагме је у дисању, гдје приликом њене контракције долази до ширења плућа и уласка ваздуха у њих. Брзи доток ваздуха у плућа узрокује затварање епиглотиса, односно непчане ресице, стварајући у том тренутку карактеристичан “хик” звук. У медицини је штуцање познато и као синхроно лепршање дијафрагме.

* Шта до штуцања доводи?

– Штуцање није вољан чин и обухвата посебан рефлексни лук. Јавља се у свим узрастима, од првих дана живота па до позних година. Ипак, чешће је код мушкараца него код жена. Настаје усљед различитих поремећаја централног и периферног нервног система, почевши од надражаја или повреде једног од нерава, познатог као френични живац, до токсичних и метаболичких поремећаја. Узроци могу бити различити – може да се појави услед брзог конзумирања обилног оброка, поремећаја електролита, па чак и због тумора мозга. Штуцање може да изазива и упала плућа, поремећај једњака и желуца, упала гуштераче, болести јетре и жучног система, уремија бубрега. Може да се јави и због стања након операције, трудноће или алкохолизма.

* Колико штуцање може да траје?

– Обично кратко траје и спонтано нестаје. Али, такозвано перзистентно упорно штуцање траје више од 48 сати, док интрактибилно, неукротиво штуцање у континуитету, може да потраје и дуже од мјесец дана. Иако ријетко, неукротиво штуцање може да доведе до исцрпљености, несанице, па чак и губитка тјелесне тежине. Познат је пример Американца Чарлса Осборна који је штуцао 68 година, од 1922. до 1990. Због рекорда који је постигао у дужини штуцања нашао се и у Гинисовој књизи.

* Да ли је могуће да се штуцање прекине и на који начин се то постиже?

– Може да се прекине лијековима и одређеним медицинским поступцима без коришћења медикамената. Зна се да висока концентрација угљен диоксида у крви инхибира, односно кочи штуцање, док ниске концентрације овог гаса дјелују подсицајно. Стога, многе једноставне методе могу зауставити штуцање. Једна од њих је понављано задржавање даха након дубоког удисаја или дисања у папирну кесу. Може помоћи и брзо испијање чаше хладне воде, гутање измрвљеног леда, сисање кришке лимуна, стављање кашичице шећера под језик. Подстицање повраћања, као и притискања очних јабучица такође може помоћи.

* А када је ријеч о лијековима?

– Од лијекова за заустављање дуготрајног и упорног штуцања користе се халоперидол антипсихотик и седатив, као и јак антипсихотик торазине, гастроинтестинални стимулант реглан. У тежим и резистентним случајевима примјењује се анти-спазмолитик баклофен да би се на штуцање извршила супресија, односно заустављање. Терапија са седативима често захтјева дозу која пацијенту може да помути свијест и учини га летаргичним. У такозваним интрактибилним случајевима гдје штуцање траје веома дуго, а које нису зауставили ни лијекови нити друге методе, приступа се одређеној хируршкој интервенцији. У сваком случају, особа код које је штуцање често или дуго траје и ремети му нормалан живот, требало би да се обавезно јави љекару, да би се открио прави узрок, а тек онда прибјегло адекватном љечењу. Заправо, уколико штуцање траје дуже од три сата или доводи до отежаног дисања и гутања, обавезно треба потражити помоћ лекара.

ТЕХНИКЕ САМОПОМОЋИ

Многи тврде да штуцање престаје уколико особу која штуца неко изненада уплаши. Помаже и ментално одвраћање пажње од штуцања. То се може постићи тако што ће особа која штуца покушати да се сјети шта је прекјуче ручала, или да, на примјер, наброји седам ћелавих мушкараца које познаје. Престанку штуцања помаже и доста конзумирања шећера или воде. Убрзано дисање на уста или нос, такође може да заустави ову непријатну појаву, али дисање би требало да се изводи у виду дахтања као што то ради пас. На тај начин најбоље се опушта дијафрагма, тврде добро упућени. А као најефикаснији вид прекида препоручује се љубљење са вољеном особом у континуитету.

ВАЖНО ЈЕ ЈЕСТИ СПОРИЈЕ

Људи који свакодневно или неколико пута недјељно штуцају у кратким временским размацима, најчешће имају вишак желудачне киселине и проблем са гастритисом. Да би се појава штуцања што више проредила важно је јести што спорије, веће оброке расподелити на неколико мањих и ограничити унос алкохолних пића и цигарета.

Само у изузетним случајевима штуцање може бити изузетно учестало, чак више од сто пута у минуту. Такво стање доводи до поремећаја дисања, због чега је неопходна хитна љекарска помоћ, упозоравају стручњаци.

ОПАСНО УПОРНО ШТУЦАЊЕ

До упорног и неукротивог штуцања могу да доведу озбиљни проблеми са централним нервним системом због карцинома, инфекције, можданог удара или повреда. Поремећај хемијских процеса у организму који се одражавају на смањену функцију бубрега такође је један од разлога. И надраженост нерава на подручју главе, врата и груди, као и проблеми са менталним здрављем, у одређеним околностима могу бити окидачи за овај вид неподношљивог штуцања.

Извор: АТВ / Вечерње новости