U manastiru Hilandar obnovljeno je 80 odsto izgorjele površine, kao i veliki deo dotrajalih objekata. Izgrađeni su i mnogi infrastrukturni objekti, a kraj radova očekuje se 2022. godine.

Preostala je obnova objekta igumenarije, odakle je požar izbio 2004. godine, i koji je najviše oštećen. Rekonstrukcija tog dela manastira biće najkomplikovanija, jer je najduže u izuzetno lošem stanju. Pripremni radovi na tom delu manastira počeli su prošle godine, a pripremljen je i projekat rekonstrukcije.

Po rečima rukovodioca obnove manastira Hilandar Dragomira Krivokuće, završetak radova očekuje se 2022. godine.

Obnova Hilandara – veliki izazov

Krivokuća za Sputnjik kaže da je celokupna obnova veliki izazov, jer je Hilandar spomenik kulture pod zaštitom Uneska, što znači da zahteva poseban pristup u radu. Takođe, sve radove prvo mora da odobri grčki Zavod za zaštitu spomenika kulture.

Trpezariju je od plamena delio samo jedan zid
„Primena materijala, kako estetskog tako i konstruktivnog, je pre svega vezana za svrhu vraćanja originalnih materijala u građevinu, što u ovom slučaju znači pokrivanje kamenim pločama, upotrebu ogromne količine drveta u nosećim elementima, zidovima… Danas je retkost je naći majstore koji to umeju i raditi postupak koji je jako spor i komplikovan“, objašnjava inženjer arhitekture Dragomir Krivokuća.

Ograničen način rada
Osim toga što je Hilandar spomenik kulture, u njemu žive monasi, pa radovi moraju da se prilagođavaju njihovom načinu života.

„Vi nemate slobodu rada i funkcionisanja u toj sredini. Imate ograničenje broja dana boravka, crkvene praznike, pravila manastirskog života. Dakle, vi remetite nečiji život i više je potrebno da se vi prilagodite njemu nego on vama. S druge strane, sama sredina je takva da ne postoji kolski put – sav materijal se donosi brodom. Struja se dobija iz agregata, a razna tehnička pomagala ne možete da angažujete jer je problem doneti ih na Svetu Goru i upotrebiti ih“, kaže Krivokuća.

On navodi da ima još poteškoća, kao što su odvojenost radnika od društvene sredine i nedostatak opreme

Vreme i novac nisu najvažniji za obnovu
Krivokuća napominje i da rekonstrukcija ne zavisi samo od novca i vremena.

„Ako bi neko dao milijarde evra ili hiljadu ljudi, to ne znači da bi se posao brže završio, jer ima dosta logističkih problema. Takvo gradilište i način rada nije ni blizu onog koji možete videti, recimo, u Beogradu. Sve je specifično, opasno i zahtevno“, objašnjava Krivokuća.
Radovi su počeli u maju 2006. godine, a zadatak nije bio obnova samo onoga što je izgorelo, već i onoga što je dotrajalo, kao i izgradnja infrastrukturnih objekata poput kotlarnica, protivpožarnih rezervoara, vodovodne i kanalizacione mreže, koji bi osposobili manastir za savremeni život i bolje ga zaštitili od potencijalnih požara.

Beli konak, Hilandar, Sveta Gora

U Belom konaku danas žive monasi.

Prvo je obnovljen konak iz 1814. godine koji se nalazi na samom ulazu u manastir. Nakon toga obnovljeni su veliki konak, čija je površina oko 3.000 kvadratnih metara, ulazna zona sa paraklisom Svetog Nikole i Beli konak. U tim konacima danas žive monasi.

Pre tri godine ugrađeno je 18 kilometara vodovodnih cevi van objekata, četiri i po kilometra optičkih kablova, sedam kilometara raznovrsnih instalacija… Prošle godine obnovljena je trpezarija, koja nije potpuno izgorela, ali su radovi bili neophodni, jer je od plamena delio samo jedan zid.

U požaru koji je u martu 2004. godine zahvatio manastir Hilandar na Svetoj Gori izgorelo je oko 54 odsto površine manastira.

 

Izvor: nasaborba.com