Mnoge profesije su devalvirane, pa i djeca i njihovi roditelji razmišljaju samo o tome kako što prije da dođu do kore hljeba. Biraju se škole sa kojima deca imaju kakvu-takvu perspektivu da se zaposle ili odu u inostranstvo.

Izvor: Večernje novosti, Piše: I.Mićević, Foto: google.com

Poluprazne gimnazije, medicinske škole koje nemaju ni dovoljno stolica za sve upisane vukovce, roditelji koji su davali i stotine evra da kupe „provaljene“ maturske testove, samo su neki od signala poremećenih vrednosti i u prosveti i u celom društvu.

Pedagozi, sociolozi i prosvetni radnici imaju različita tumačenja uzroka, ali su složni u tome da problemi postoje.

– Trenutno vlada atmosfera opšteg nepoverenja, a kada ono zavlada društvo ne može da napreduje. Afera „mala matura“ samo je dodatno doprinela da nepoverenje u prosvetni sistem postane još upadljivije – smatra dr Darko Petrović, sociolog. – Mnoge profesije su devalvirane, a posebno nastavnička. Nekada je učitelj, posebno u manjim mestima, bio figura od ugleda, koja je davala impuls razvoju, a danas je sve manje poštovanja i dece i njihovih roditelja prema nastavnicima, školi i čitavom školskom sistemu. Tome je doprineo i loš materijalni položaj prosvetara. A kada bismo pogledali prosvetni sistem „na papiru“, sve je relativno dobro postavljeno, samo što to nema uporište u realnosti.

S jedne strane imamo strategiju koja obećava veći broj visokoobrazovanih, a sa druge vukovce i najveće potencijale koji su masovno odabrali medicinske škole i male maturante sa jedva dvojkama koji će u septembru sesti u gimnazijske klupe. Posledica toga biće ili da se najbolji učenici zaustave na velikoj maturi, što je šteta za celo društvo, ili da upišu fakultete, pa su onda bačeni i njihov trud i državne pare na stručno obrazovanje.

– I deca i roditelji danas su veoma pragmatični. Razmišljaju o tome da se što brže osposobe za rad, a medicinske škole im to pružaju. Mnoge zemlje, posebno Nemačka, traže naše medicinske radnike. Tako ostajemo bez mladih ljudi, i to onih koji bi trebalo da postignu mnogo više – smatra prof. dr Ivan Ivić, sa Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. – S druge strane, velika je zabluda da će sa stručnom školom lako da se zaposle, jer upravo su srednjoškolci najbrojniji na tržištu rada.

Ivić dodaje i da je šteta što poslednjih godina, a ove posebno, sa izuzetkom nekoliko najvećih gradova, u gimnazije masovno idu i loši đaci. Jer, kaže, gimnazija je glavni izvor regrutovanja za studije.

– Ne smemo zaobići ni siromaštvo kao važan faktor. Roditelji nemaju para da pošalju decu na studije i onda im gimnazija nije dobar izbor. Ovo posebno važi za manja mesta i jug Srbije – smatra profesor Ivić.

Sličnog je mišljenja i prof. dr Branislav Boričić, dekan Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. On smatra da i deca i njihovi roditelji razmišljaju o tome kako što pre da dođu do kore hleba i da baš zato biraju škole sa kojima imaju kakvu-takvu perspektivu da se zaposle ili odu u inostranstvo.

Uzrok brojnih poremećaja u prosvetnom sistemu, u odabiru smerova, raskoraku potencijala i ambicija i sve manjoj zainteresovanosti dece za znanjem, dr Milovan Šuvakov, sa Instituta za fiziku, vidi u pogrešno postavljenom školskom sistemu. On ukazuje da se svet menja ogromnom brzinom, a da naše, ali i školstvo najvećeg broja država, još tapka u 19. veku. Nova zanimanja nastaju iz dana u dan – pet najtraženijih profesija u Americi danas pre deset godina nisu ni postojale. Sve i da je pre samo decenije pravljen obrazovni sistem, ne bi mogli da predvidimo šta će biti traženo danas.

Koliko je našem obrazovnom sistemu potrebna ozbiljna i temeljna reforma, smatra Šuvakov, najbolji je pokazatelj dramatično loš rezultat đaka na PISA testiranjima. Ona dokazuju da deca ne vladaju funkcionalnim znanjima, koja bi još u osnovnoj školi trebalo da budu ključna.

– Decu treba mnogim veštinama da učimo još dok ne krenu u školu. Savremena psihologija kaže da je sa sedam godina kasno da se počinje – napominje Šuvakov. – Vrtići još i inoviraju svoje programe, ali deca onda uđu u školu, koja svoj sistem rada nije suštinski menjala od prošlog veka. Naše školstvo je zastarelo i nije funkcionalno. Ne uči nas da plivamo u savremenom dobu. I dalje se traži učenje činjenica napamet, a ne njihovo povezivanje, razumevanje problema i rešavanje.

Deca su, zaključuje, opterećena apstraktnim matematičkim jednačinama, a niko ih, recimo, ne nauči kako da se zaštite od bankarske prevare. Koliko su takvi spremni za rad i život.