Сједим у кафићу и посматрам троје дјеце за сусједним столом. Свако од њих у рукама држи мобилни телефон, не обраћајући пажњу на околину. Не комуницирају међусобно, свако је у свом, виртуелном свијету. Одрастају. Отуђени.

Ова слика ме на моменат вратила у неко раније доба, доба мог дјетињства. Једва сам чекала да одложим школски ранац, обучем стару гардеробу и изјурим испред зграде. Ту би ме већ чекала спремна екипа. Вјечито умазани чоколадом, кољена препуна масница задобијених несташном игром, али срећни. Ручали бисмо напољу, јер има ли ишта слађе од јела на свјежем ваздуху, па онда поново трк у игру! Ластиш, жмурка, између двије ватре, ћоре баке. То су биле наше игре. Довољно је било да имамо креду и обичну плочу за писање, па да се сатима занимамо тиме. Скупљали бисмо ситниш, па одлазили заједно до оближње продавнице, куповали жваке и остале зезалице тог времена. Рођендане бисмо прослављали у оближњој посластичарници, уз купове и сладолед, без много помпе, али са пуно усхићења. Одрастали смо уз Дизнијеве цртаће, хор Врапичићи и Мињу Суботу.

Обраћање конобара ме врати у реалност. Замислила сам се и  присјетила свих оних лијепих тренутака из детињства које је било богато пријатељима, игром, безбрижноћу. Данас је све доста другачије. Дјеца врло рано имају контакт са виртуелним свијетом, друштвеним мрежама и осталим апликацијама које је наметнуло модерно друштво. Игре у парку замјениле су игре пред рачунаром. Дружење уживо замјењено је дописивањем на групном чету, а тастатура је постала најбољи пријатељ дјеце. Данашњи малишани од Дједа Мраза најчешће пожеле нови телефон, лаптоп, ајпод, а родитељи, у намјери да им деца „не одударају“ од осталих, те  им жеље најчешће и испуњавају. Јутјуб је преузео улогу чаробних радио и видео-касета, које су имале своју драж. Дјеца данас желе да постану јутјубери, а некадашња дечја занимања била су: пилот, астронаут, стјуардеса.

Игра нових генерација_1

Игра нових генерација

Мојом улицом је раније одзвањала граја, смијех и дјечији узвици. Данас, као се да се живи неко ново дјетињство. Увијек треба ићи у корак са временом, али и учити дјецу правим вриједностима – јер дјеца су наше огледало. Научимо их шта су домине, карте, Човјече не љути се. Порасти, али не одрасти – јер то је замка.

 

Јелена Драпић,

ХП, фебруар 2018.