Piše: Janko Vujović

 

Nekako, mogao sam ovo i finije početi…

Mogao sam vam pričati o tome šta sam sve slao i pijan zvao bivše cure, kakve sve poruke su stizale, kako sam u „Galeriji“ pijan pokosio dvoje ljudi na šanku, spavao na spalavu u decembru, izgubio patiku , izgubio čarape, kačio status „Večeras ne odgvoaram za svoje postupke“, a iste večeri završio u policiji… slao poruke curi koja je radila na picama “ Ej, ja sam onaj sto je naručio kečap i majonezu“, povratio tri vitalna organa kada sam se otrv’o od štok-kole tri dana pred ekskurziju…

I još što šta sam mogao da vam pričam, ali necu. Nisam kačio statuse „Sunce me probudilo, a u glavi ludilo“ koji su inspirasani fuzijom đus-vodke, mamurluka i neugodnog zadaha iz usta uz obavezno usputno tagovanje 4 do 8 prijatelja.

Pored vina, duvana, rakije, namještenih tendera, zaobilaznica, maženja psa nogom, javašluka, pasata pijačara, golfova dvojki, valjanja boce prilikom loma noge, citata Moma Kapora i Jovana Dučića, „toplomjera“ (misli se na svježe primljene likove u radni odnos u HET, koje neko savjetuje da nose torbice -pederuše ispod pazuha), nestajanja „total“-a , interneta ili struje prilikom grmljavine u Budvi, i stajlinga za klanje krmadi (svinja) koga sačinjavaju: gumene čizme, vojne gaće kao i vojna vjetrovka sa obilježjima VRS (Vojska Republike Srpske), jedan od kultnih brendova Hercegovine jeste i rečenica:

„DAJ MENI – DAJ NJIMA“.

Obično je izgovara onaj, koji posljednji sjeda za sto u kafiću i naručujući svoje piće konobaru, izgovara i tu rečenicu. Najčešće uz ovu rečenicu dolazi alkoholna tura pića. Ako pokušas da se iskobeljaš iz te ture, dočeka te mnoštvo posvki, rečenica tipa: „Ajde , ajde, na dvije noge si uš’o“, „Je li to ne smiješ od žene?“, „A, jes’ te tazbina dobro dresirala“ i slično. Još ako se blizu tog stola nalazi neki vaš izvanji rodjak, i on se onda uključi i dobacuje: „Boga mi ,ti nisi naš. To ti pokojni (pa onda kaže neko ime iz familije koji je poznati junak na piću) ne bi nikad oprostio.“

Tog jutra kada sam krenuo u grad, ništa nije slutilo na to da će noć ispasti kako će ispasti. Krenem sa namjernom da kupim mljeveno meso, usput sa društvom odigram tiket za sportsku prognozu i popijem kafu. Kako to inače biva , na kafi nas bude više nego u prvom razredu. Polako, jedan po jedan privlače stolicu i naručuju. Odjednom, posljednji što privuče stolicu, sjede i reče čuvenu: „DAJ MENI –DAJ NJIMA!“ Te više šta ćeš – niti možeš više kafa, jer bi ti to bila peta, a zna se da i pet kafa sudoperu začepe a ne čovjeka, te daj nešto „niz grlo“. Malo po malo, vjerovatnoća da ću ja donijeti mljeveno meso bila je ravna teoriji da Ron Džeremi koristi afričku šljivu. Podne pade, nas šestorica, k’o neki apostoli, na +30 svi sjede napolju po baštama – a mi unutra. Znojiš se , sav u golu vodu – ali se ne odustaje. Dođe tri sata, kako konobar reče da naplati, tako se mi pokupismo i odošmo u drugu kafanu. Inače, tada nas je ostalo trojica. Tri veseljaka, tri izgubljenje nade, tri tupa pogleda, tri rastavljena polinoma bez konačnog rješenja , prebacila su se u nekadašnju piceriju Kastelo.

-Izvolite momci, šta ćete piti?- daj nam tri točena i „volan“ pice. Isuka se „volan“ pice, gledam ja onu parčad, gledaju oni mene. Šta ćeš, jeb*** ga sada. Tu držasmo monologe sva trojica i ajde, ide se kući pa će se doći ponovo u grad. Sastanak – „Brekana“, jer imaju utakmice „Olimpijade“. Dođoh kući, zatekoh i oca i majku. Na stolu pire krompir, svi vidovi salate, ali nema mesa. Stari mi reče: „Eto, imaš boju još samo oči da sklopiš“. Majka već kao svaka majka, poče da kuva razne vidove supa, kupuj djetetu gazirano, vraćaj ga u život. Mic po mic, spremih se i krenuh na „Olimpijadu“. Tamo njih trojica, sa punom kesom limenki piva, već udarili „po raspadanju“.’te ćeš, pij i ne odustaj. Opet se vratismo u istu kafanu, sretošmo konobara koji nas je služio to jutro, počesmo mu dobacivati, a on se okrenu i reče: „Momci ,pun mi vas je …!“

Tu ide jedan prekid filma, sve do 3 ujutru. Sudbina nas trojice zavisila je o sili teže i od nas samih. Podbočeni, sva trojica u jednu ravan, bez imalo otpora od naših života, nekako smo se dogegali do školskog centra. Tu smo se malo dotakli svega, što smo znali, te pojeli po hljeb i popili jogurt. Na rastanku, jedan ode niz školski centar, a nas dvojica odosmo jos 20 metara.U susret nam ide otac moje desne pritvteže. Taman da zajedničkim snagama kažemo:“Dobro jutro“, preduhitri nas čovjek i reče: „Bože sačuvaj!“ I ništa, rastasmo se. Krenuh kući…

Put do kuće oteg’o se k’o suđenje Šešelju – nikad u sreću. Dođem kući, eliminšem odmah da mogu na glavna vrata, te ja fino na „sporedni ulaz“, preko kuhinjskog prozora. Otvorim prozor, taman da upadnem u kuhinju, kad po sred nekakvih tepsija. Zazvoniše tepsije, poče jeka u kuhinji, dva minuta… Stade sve, muk… Ja taman drugu nogu da ubacim, kad čujem jedan glas:“ NA VRATA KRKANE!“ Bio je to moj otac. Ništa, vadi nogu i na vrata…

Ujutru, nema šta me ne boli. Stanem pred ogledalom, oglednem se i mislim u sebi: „Ako ovako liči biološli sin, na šta liči usvojeni!?“ Normalno, obećam sebi da neću više piti – po ko zna koji put. I ništa …

Kako opet ništa. Dođem jedva do grada, vučem se k’o lovačka kuja koja ne zna gdje goni, kad iz jedne poznate kafane začujem poznat glas: „AJ, ‘VAMO!“ Dođem, pozdravim se, a prvo što mi reče : „ETO TE MLAĐI OD ĆAĆE!“ Privučem stolicu, dođe konobar i samo kažem:

„DAJ MENI – DAJ NJIMA!“.