Данас је лакше доћи до кредита, а све остало је лошије него крајем 90-тих. Изашли смо из тог несретног ратног периода и сиромаштва, били смо се спремни борити за боље сутра и вукли напријед, а сада нас је ухватила нека апатија и заиста немам ријечи којима бих описао ово данашње стање.

Причу о успјешним људима све је теже чути у медијима. А оних који су кренули од нуле и успјели направити добру пословну причу у БиХ има пуно  и засигурно завријеђују да се за њих чује.

Овај пут вам представљамо једну од најуспјешнијих прича на подручју Теслића, а и шире.

Ријеч је компанији Шкребић, која је прије 19 година почела са радом у закупљеном простору, са само 15 запослених радника. Данас ова фирма у сопственим модерним погонима запошљава 470 радника и налази се у самом врху обућарске индустрије у региону. Овдје се производе познате робне марке њемачки Габор и Лоwа, као и француски Мепхисто, а комплетна производња  намијењена је за извоз.

О томе како је фирма настала,  о изазовима са којима се сусретала и са којима се и данас сусреће разговарали смо са власником фирме Драгутином Шкребићем.

Покренули сте фирму прије пуних 19 година. Можете ли се вратити у тај период и рећи нам нешто више о Вашим почецима?

Прије него што сам одлучио кренути у подузетничке воде, имао сам доста искуства и знања везаног за обућарску индустрију, али и познанства која су јако битна за овај посао. Прије рата, радио сам у државној фирми која се бавила производњом обуће, па су ми пословни партнери, које сам тада стекао, пуно значили у послу који сам покренуо приватно. Фирма је свој пут почела у изнајмљеном простору 1997. године са 15 запослених. Годину дана смо радили властити програм за домаће тржиште, продавали робу и сналазили се на разне начине, али у недостатку финансијских средстава, убрзо смо нажалост морали прећи на лон послове (лохн послови) односно послове оплемењивања, дораде и производње финалних производа за инострано тржиште. Имали смо ипак и среће јер смо се везали за њемачко, а касније и француско тржиште, тако да слободно могу рећи да послујемо  доста успјешно.

Колика је Ваша дневна производња и за које ино фриме радите?

У производним погонима дневно се произведе од 1000 до 2000 пари горњих дијелова обуће. Док је капацитет Монтаже 500 пари комплетне обуће.

Радимо за познате њемачке робне марке Габор и Лоwа горње дијелове обуће, након тога се обућа, око 10 посто, доради у Њемачкој,  носи поријекло ЕУ, маде ин Германy, и дио те робе  опет долази на наше тржиште као роба високог квалитета, што и јесте, али по много већој цијени него што ми за њу добијамо.

Наша фирма има и финални производ, а то је обућа за француску робну марку Мепхисто.

Да ли у будућности има назнака да би могли радити на неком свом производу?

За то држава треба створити услове. Пијаца Аризона се на срећу ближи свом крају, али сваки град има своју аризону, пијацу гдје роба улази без поријекла, без декларације, провјере квалитета, тако да та нелојална конкуренција гуши домаћу производњу и ми у таквим условима на домаћем тржишту не можемо бити конкурентни. Значи, једноставно нам се не исплати радити за домаће тржиште у оваквим условима

Шта држава треба и мора урадити како би се Ви, али и друге фирме које раде лохн послове опредијелили  да радите властити програм за домаће тржиште?

Ми прије свега требамо доћи до политичке стабилности у региону, односно у држави БиХ.  То је први услов за несметано и квалитетно економско пословање. Код нас је то на најнижем нивоу и никада није било горе.

Управо због неадекватне политичке ситуације, фирме које овдје долазе уцјењују нас са неадекватним и ниским цијенама. Зашто би ми у  обућарској индустрији имали цијену минуте од 7 до 9 центи, а у Хрватској, примјера ради, 16 центи, а исти посао радимо и квалитет је исти. Зато што послујемо у политички нестабилној БиХ и аутоматски је та цијена рада која се нама плаћа од стране ино партнера знатно мања.

Други услов је привредни миље, како га ми зовемо. Под тим мислим на порезе и доприносе, разне парафискалне намете за жељезнице, шуме и  слично, који су непримјерени овим нашим условима. Када се то на крају све зброји, дође једна марка раднику, једна држави.

Трећа и не мање битна ствар је поштовање закона. Не смијемо дозволити нелојалну конкуренцију, повлаштене фирме које могу радити и пословати без да плаћају своје обавезе, како према радницима, тако према држави.

Овдје бих споменуо и јавне набавке које објављују поште, жељезнице, војска, полиција. Ове институције би требале подржавати домаће произвођаче, узимати производе домаћег поријекла. Имамо у држави неколико фабрика обуће које могу и требају радити за овакве  клијенте, а не да се та роба путем јавних набавки купује од трговаца који ту робу увозе, чије је и поријекло и квалитет упитан.

Навешћу само један примјер. Аустрија нам даје кредит да купимо медицинску опрему по повољним условима, али је услов да медицинску опрему купимо од њиховог произвођача. На тај начин они директно помажу своје произвођаче. Тако то раде јаке, стабилне и савремене државе. Зашто је нашима проблем да рецимо Српске шуме купе заштитну обућу од неког нашег домаћег произвођача, а не да купе од тамо неког дилера који је ту робу увезао из Кине, Индије или неке друге земље.

Можете ли повући паралелу и рећи нам да ли је теже покренути фирму данас или крајем 90-тих?

Некада је било тешко доћи до кредитних средстава, а након што и успијеш доћи до њих та средства су била јако скупа. Данас онај ко има добре програме и располаже знањем лакше долази до повољних кредитних средстава

Ипак, све остало је лошије него крајем 90-тих.

Изашли смо из тог несретног ратног периода и сиромаштва, били смо се спремни борити за боље сутра и вукли напријед, а сада нас је ухватила нека апатија и заиста немам ријечи којима бих описао ово данашње стање.

Упркос свим проблемима, ви послујете већ пуних 19 година.  Шта је све  потребно да би фирма опстала у БиХ?

Морате прије свега бити  професионалац у послу којим се бавите, морате му прићи озбиљно на дужи рок, без калкулисања хајде данас да радимо било како, а сутра шта буде. Када радите у производњи, морате већ данас имати испланирано и како ћете радити у будућности, не смије се улазити у неке ризике, морамо бити озбиљни, одговорни, не смијемо никога преварити и закинути. Све то заједно довешће и до тога да имамо и озбиљне партнере, те до побољшања и статуса фирме и свих запослених у компанији.

Значи у БиХ не успијевају само татини синови ?

Никако. На дуже стазе могу успјети само они који располажу знањем, који се труде и одричу многих ствари. Не тече све лако, сусреће се човјек са разним проблемима, али то је живот.  Људи често говоре и да су за производњу потребна велика улагања, што опет није тачно. Производњу нико није почео са великим финансијским средствима. Није лако, али мора се покушати, не смијемо чекати да нам са неба падне. Посебно мислим на младе, јер  више немамо државу која брине о човјеку.

Све је на нама и не смијемо се препустити апатији, већ узети конце у своје руке.

Морамо стварати бољи амбијент, стварати разна удружења и тражити од власти и на нивоу државе и ентитета да нам стварају амбијент у коме можемо радити и развијати се. Ако не будемо покушавали и тражили неке промјене, немамо се чему ни надати.