Brate, znaš kako nam je „vrh“ bilo u gradu, imali smo dva stola rezervisana , ma sve u fulu…

-Jel’ ?

-I brate znaš, vraćamo se kući kroz Stari grad, kad u pola dva 20 golih ljudi plešu na ulici. Čak su i neki pokušaj kola odigrali, stigli su do Azzara… Meni nekako to djeluje baš bezveze, mislim goli do pasa na ulici, a hladno napolju, baš djetinjasto.

-Vidi ovo, ti kad se budeš ženio i pravio sebi momačko, ja ću ti rezervisati 6 stolova, pa pij bambus i poziraj da izađeš na nekom od internet portala kako si mlad, lud i prespreman za izlazak. Sad me pusti na miru, idem glavu potpit’ u ‘ladnu vodu, sinoć u pola 2 sam predvodio neko kolo, a u 4 i 15 sam visio na jednoj ogradi.

-Ej ,čekaj ,da ne znaš slušajno koliko je Lilard dao koševa sinoć?

 

Svadba je kul događaj. Prepuno pantalona na peglu, ljubičastih košulja, raznih govora gdje se predaju raznorazne ruže, sklapaju se prijateljstva, nađu se neka nova kumstva, nauči se pucati iz pištolja, teletine ispod sača, sira iz ulja, dalje rodbine… Kumovima srećno kumstvo, prijateljima prijateljstvo, đeverima đeverstvo, mladencima brak, barjaktarima barjaktarstvo… Sve je to super, nekako je čovjek i pripremljen na to, kod nekih znaš unaprijed šta će biti, a kod nekih pak ne… Nećemo prdoklačiti o svadbi.

Momačko veče je pravo veče, veče koje želiš da gospodin mladoženja zapamti do kraja života, a Boga mi i ti i svi učesnici događaja. Sad, postoje teorije da je moamčko veče veče gdje se opraštaš od mladoženje u obliku kakavog ga do tada pamtiš onakvog i onda on ulazi u grupaciju koju se naziva „ moralni stub društva“. Mislim sve će to biti isto, samo što ga nećeš moći nazvati u 3 ujutru i reći mu da si mu ispod balkona i da ti baci sendvič i čarape, jer si svoje misteriozno izgubio u „pjanskoj“. Dobro, ne treba praviti ni buku oko ženidbe. To ti je što ti je. Kažeš popu „da“ u crkvi, matičaru u salonu isto tako i ajmo orilo-gorilo. Sve ti je sad isto, samo računi za vodu, Total, struju… idu na tvoje ime.

Krenimo redom.

Da se odma’ razumijemo-ako planirate na momačko veče dovodit striptizete, zajebite to. Kome je tu do igranja u krilu, prskanjem neke čokolade, lizanjem i tako tih jada. Da bi se kvalitetno organizovalo to veče potrebno je da u ekipi imate jednog finog kolovođu, a to znači da će taj lik napraviti plan i program, natjerati te da ne pogledaš minute nadoknade derbija, da viđanje sa curom taj dan svedeš na najmanju moguću mjeru, jer na ovaj događaj ne smije biti trunke kašnjenja ni kakvih izgovora. Poželjno je da u ekipi koja dolazi bude jedan harmonikaš. Nije obavezno, ali poželjno. Harmonikašu prethodno uzeti pare za čipljenje, jer sami događaj košta, a kasnije kad on uzme harmoniku, ima vremena da ti „Ruža rumena“ i „Korita Ivanova“ uzmu zadnji dinar što si steko singlajući Milera više koševa. Obavezno je da dođe gospodin u čiju čast je priređeno sve ovo. Vrlo bitna stavka jeste raspoloženje. Budeš li ti dolazio sa facom k’o da moraš do 21 h stvorit 10 000 KM, bolje i ne dolazi.

Okupišmo se u jednom poznatom restoranu u 18 časova. Onako svi vidno raspoloženi udarićmo po alkoholu.Nas 14 , 14 mudraca udarišmo po alkoholu k’o da nam je zadnje.Lagana meza, a još laganija večera. Piči ona „kajsija“ niz grlo ,pelinkovac udara u oči, ali ne odustajemo. Normalno, mladoženji uručišmo prigodan poklon, dok smo još bili „za vida“. Tu još malo popričasmo, sališmo one kajsije, loze, pelikanovce i sve ostalog i onda se preselišmo tamo gdje sve počinje i završava-kod našeg dragog Brka. Spojišmo stolove, kako ih spojišmo k’o da nam je neko pamet rukom odnio. Poče se bocama piti, neko bokalima. Tu lagano, jedno 5 minuta posvetišmo derbiju, slikavanju i svim ostalim potrebama koje nosi jedan ovakav događaj. Mada, svi smo mislili da će to biti jedna obična pjanska koja će se zavrsiti jedući pizzu u autu i bježeći od policije. Ali, nije to baš tako…

Uđe naš kolovodja u šank, i poče puštati muziku. Podigoše se ruke u vazduh, podigoše i oni ostali gosti ruke i tu poče krkljanac. Uvališe se ostali gosti među nas, neko od njih dobaci: “Krsta mi, ja ću sa vama u svatove“. Simbolika te momačke večeri, barem do blizu ponoći jeste ta da se u lokalu nalazilo 24 muškarca i jedna djevojka, s tim da i nju računaju među muškarce. Poče pelinkovac da fata, fata loza ,onaj „jack“ sa kolom stvara bolju atmosferu nego Bokini navijiči, napio se harmonikaš, napili se i konobari… više se ne zna ko gdje gura, ko gdje goni. Poteže se harmonika a same pare izlaze iz džepa. Kako su slabe pare na „Niz moravu vjetar duva“ i „Nisam tvoja igračka“ mili Bože… U nekom momentu, odlazim u WC, vraćam se – sve golo. Mislim, niko majice niti potkošulje na sebi. Kad iza mene odjednom glas:“SKIDAJ SE!“.

Te se skini, da te ne bi razbucali pa da ti potkušulja i majica budu služile da vežeš paradjz u sezoni uzgoja. Ako mislite da su gosti pošteđeni skidanja, grdno se varate. Sve skinuto i sve izađe oko pola jedan uveče vani… počeše svi „večati k’o jarčevi“.

To se dižu trice u vis, to se gura, u neka doba poče šutka, kad poslije šutke – ‘ladno kolo se razveze. Samo se čulo: „Obori i piči do Azzara!“. Šta su oni veseli gosti iz Azzara mislili o nama, to ćemo ostaviti za neko drugo razglabanje. Uglavnom, zaboravih vam to reći… Sa nama je bio neki random lik koji je imao flaster na oku. U neka doba, dok je razvezao kolo vidim lika sa normalnim okom. Mislim se u sebi “prava smo priča“, a napolju pada kiša, mi goli do pasa… Apotekari ima da zadovoljno trljaju ruke sa paracetamolom i vitaminom C. Uđošmo unutra, opet isto nastavismo, samo malo jačim tempom. Još jača se muzika poče puštati. Mislili smo mi u jedna doba da je gotovo, kad se gazda kafane pojavio – kad jes’ đavola! Ono se pojača do maksimuma. I njemu, normalno, skidošmo košulju. I njemu i još petorici njegovih gosti. U jedna doba, nestadoše nam konobari. Jedan prepio, drugi misteriozno nestao, te moja malenkost onako bez majice, sam sebi ličim k’o loš pokušaj „herbalajfa“, da nešto više učini od moga tjela, uđoh u šank.

I, odjednom svi hoće piće. Svi obrću kafani, onaj pita jesi opr’o aparat, onaj hoće kuvano vino…U neka doba, stade malo muzika, kad pita gazda:“Ima li ovde ijedan trijezan konobar?“. Diže jado (čitaj ja) ruku. Tad ‘ladno reče:“Šta čekaš,daj nam piće“!

Te i tu zapovjest izvrši, ali fali i dalje konobar. Prema posljednjem popisu, oko 2:45 u šanku nas je bilo sedmero. Ko je šta tu radio, ne zna se. Što se muzičkog programa tiče, sve je podsjećalo na zlatno doba kad su Srbija i Crna Gora bili jedno te isto. Samo je grupa „No nejm“ nepravedno bila izostavljena, ali nema veze. U neka doba, zove me jedan gost. Citiram:“Meni je stari četniči vojvoda, daj malo naše muzike“. Rek’o ja:“Ja ti mogu jedino borački dodatak isplatiti prije vremena ako hoćeš ili napravit bevandu a za ostalo ćemo nekako nači kompromis“. Ode lik, naljuti se valjda… Kako se raziđošmo ja ne znam. Još uvijek sam pod utiskom, još uvijek sam pijan ali samo znam da vam ni pola nisam napisao od onog što se desilo te subonje večeri.

Možda je i bolje. Možda će i ovaj tekst da liči na neku glupost,ali Bože moj… Ljudi smo. Jedno znam, da mi je oko 5:45 ujutru došla ideja da sjednem pod platane i da plačem, jer kući nisam mogao pješke otići.

To veče su zamjenjena dva džempera, izgubljena jedna rebrasta potkošulja, slomljen EXIT (ono što stoji u kafani za slučaj da je požar) i jedan par minđuša.

Eto, šta da vam kažem. Ništa, da se ja pitam ja bi onako svaki dan.

Zahvaljujemo se kafe bar „Brko“ i osoblju što su trpili nas, onakve „homosapijense“ kao i svima nama jer trebalo je sve ono uraditi, a ostati živ ono veče.

Živili !

 

Piše: Janko Vujović

HP, mart 2016.