Po mnogo čemu, devedesete su zaista specifično doba. Najčešće stvari koje se vezuju za njih jesu rat, dizelaši, nestašice svega i svačega, Pink kao stub moderne televizije, rame uz rame sa TV Beogradom…

Međutim, te devedesete, barem mojoj generaciji i bližima, odisale su nekom čudnom idilom. To poslijeratno obnavljanje države i svega ostalog, imalo je za posljedicu da smo mi, djeca, odrastali uz veoma skromne stvari. To neko zadovoljenje malim stvarima bilo je zaista dobro (šta dobro, maltene fantastično).

 

Zamislite samo, igra žmurke, 10 ljudi i naravno igra nezamisliva bez rečenice „Pu, spas za sve nas“. Potom, neizbježna „hakanja“ onog što žmuri od onih koji su uhvaćeni, propraćena jasnim uzvikom: „Aj malo sa pika“. Sve to je davalo ton neke sreće. Nije bilo ništa iskvareno u tome. Da se ne zaboravi kako se gubio dah kad se brojalo po 5 do 100 (5, 10, 15, 20, 25, 30…100…ko bude iza pika 100 puta žmuri). Sakrivalo se gdje se moglo sakriti. Sakrivalo se ispod auta, pod prozore, pa po višnjama, trešnjama, smokvama, u zavisnosti od toga ko je šta imao zasađeno blizu kuće. O baštama i da ne pričamo…šta god se zasadilo, žmurka je znala da uništi. Znalo se desiti da se, usred sakrivanja, po bašti čuje i glas: „Mali, mrš o’tole!“, gdje bi ovaj što je otjeran iz bašte tužno izašao i rekao: „Ne pikam“. E, jeb***, danas više nemaš te ulice za žmurke. I ako imaš, tu se, po današnjim vjerovanjima, okupljaju narkomani.

Slijedeća stvar koja je bila izraz volje našeg naroda, a još uvijek se ne zna ko je izmislio takvo moderno čudo u to vrijeme, bilo je malo bezmotorno vozilo koje se narodski zvalo „karić“.
E, mili Bože, što je to dobro bilo! Skucaš malo dasaka, napraviš volan, a glavni sastojak je bio čudo zvano kuglager. Ja mislim da je to bilo IN u svakom naselju. Ja sam tada tačno znao da se pola rodbine iskupilo kod nas da se skuca jedan karić, koji bi parirao svim ostalim karićima u naselju. A Hrupjela, hvala Bogu, imala su dosta nizbrdica (ako je ko u gradu imao najviše nizbridica, to je bilo upravo ovo naselje). Ako se spustiš dole, niz hrupjelsku stranu, možeš slobodno do „Bolera“ doći. Lagano se uključiš u saobraćaj i pičiš. E, to su bila srećna vremena! Dao bih Nobelovu nagradu onome ko je izmislio ovo čudo.

Ako bi pričali o nekom još većem tehnološkom dostignuću ovog vremena onda moramo pomenuti „tetris“. Ja sam, iskreno,  više preferirao „sivi tetris“, mada i „crni“ nije bio loš. Obarali su se rekordi, nosilo se po komšiluku, a tetris je imao neku čudnu melodiju. Zaista, jedna divna stvar! Kasnije je krenula „Sega-mega“, pa moćni „Super Mario“, kao i gađanja pištoljima patke po TV-u.

Bilo je čudno to vrijeme, pas mu mater j***, ali smo ga svi voljeli. Napolje se izlazilo u šangajkama, trenerka k’o u Mutea iz „Složne braće“, pa onda u igru. Uveče pogledaš „Laku noć djeco“ i nema dalje, bez pogovora „Marš u krevet!“. To ti je što ti je. Nedeljom, kao da je neko sa nebesa urezao da se svi kupaju. A kad se okupaš pravac te obuku u pidžamu. Jedno tri nedjelje, zbog neke kazne, u pidžami sam završavao u 6 sati (18 h). Šta je to tada bilo ja ne znam. Kasnije je „Laku noć, djeco“ zamijenila serija „Srećni ljudi“. Tu se odlazak na spavanje produžio na pristojnih 9 časova (21 h).

Tih devedesetih, ako si vani pao, sažuljao koljena, bolje ti je bilo da ne dolaziš kući plačući. Ovamo je bilo još gore, dobiješ „degenek“ što plačeš, a ’dje ćeš plakati, žalosna ti Njemačka, možeš dobiti samo još više po glavi. Degeneci su se dobijali ili kaišima ili šipkama. Ja sam ispred kuće imao jednu višnju. Mislim da ona nije rađala višnje nego grane za šibe. Kako te samo opauči po nogama, pa počinješ da igraš koliko te boli. Tad sam uveliko znao da igram sambu. Oni udaraju, a ja igram od muke. Tuče su se završavale riječima: „Vidjećeš ti za ovo, doć’u ti na vrata“.

Jedna stvar toga doba  je možda bila i najviše upečatljiva. U pitanju je antena zvana „riblja kost“. E, to je bilo vrijeme! Znalo se visiti i po dva sata na krovu samo da se nađe slika k’o mlijeko. U to vrijeme se znalo ko antenu pomjera a ko viče: „Valja-ne valja“. Sjećam se da se onda antena okretala u tri  pravca, i to „prema Popovu, prema Leotaru i prema Dubrovniku“. To pričam za sebe. Hvatalo se sve, ali u različitim pravcima… od SRT, TVCG, HRT…do još raznih kanala. Srećni su nekim čudom hvatali i RTL, a neko čak i RAI UNO. E, to su mogli samo sretni i to nehotice. A čim nestane slike, trk na krov, okreći, sunce ti jebem! Okreći, počinje dnevnik, okreći antenu, sunce ti! Pa se najčešće čulo sa krova: „Valja li, u šta gledaš,  oči ti ispale,’ajde neću godinovati ovdje“.

Odozdo se najčešće govorilo: „Ne valja, valja-valja, ma vrati na ono! Dobra je sada, ’ajde silazi! Evo je k`o mlijeko!“ A kad se siđe sa krova, pa se sjedne da se gleda, pa zatreperi slika. Obično su mi govorili: „Aj ustani i udari ga sa strane“. To su bili udarci mučki. Udaraš TV sa lijeve, desne i ponekad odzgo. U 80% posto slučajeva slika je dolazila, ne znam kako, možda je bilo nešto čudno u tim udarcima, ali stvarno ne znam. Trebalo je naći prospekt od onih televizora i viditi jesu li pravljeni za udarce. Zamislite da stoji u upustvu: „Ako slika počne da treperi, udarati ga sa strane na svakih 30 sekundi“. Bilo bi to zaista čudno u industriji televizora. Pamtim jednom, igrali su Barselona-Zvezda, taman je centrirao Bratislav Živković, kad nesta’ slike, a ja prošao kraj televizora. Udari, ne udari, neće da dođe. Pošto nije došla slika bio sam okrivljen da sam ja uzrok njenog nestanka, da sam ja taj koji je drmnuo kućnu antenu. E, junače, tad sam osjetio svu moć JNA koja je kasnije mutirala u VRS. Ne, ja ipak mislim da jeste u pitanju bila JNA. Puče me spona od vojničkog kaiša. Ja u majici, a Miki Maus na leđima. Njega po glavi, mene po bubrezima. Tad sam zaista osjetio svu moć JNA. Bogami, jedva živu glavu izvukoh. Ujutru sam saznao da nije bilo do antene nego je nestao TVB. Nesta’ slika, a Miki Maus i ja dobismo sponu. Bili smo žrtve medijske hajke.

Tih godina, jako je bilo u naselju, kako su se prepričavale neke vijesti pa kad bi neko rekao: „Jesi gledao ono sinoć? Bilo je na dvojci“. Ču na dvojci?! Kao da su svi televizori bili uvezani i kao da je kod svakoga bilo isto. Komšija pored mene imao je pet antena. Imao je pravo malo elektro-magnetno polje iznad kuće. Sjećam se ja, jednom, njegove konverzacije sa likom odozdo, isto tako hvatali su neki kanal:

Odozgo: „Ima li je?“

Odozdo: „Nema ništa!“

Odozgo: „A sad?“

Odozdo: „Nazire se nešto, ali skače!“

Odozgo: „Ima li je više, visim pola sata ovdje, zapalilo se sve!!!“

Odozdo: „Ima nešto, ali ne liči mi ovo na utakmicu.“

Odozgo: „Pa na šta ti liči, oči ti ispale?!“

Odozdo: „Na neki vrtiguz !“

Kasnije se ispostavilo da su MTV uhvatili. Nema, „riblja kost“ je bila prava simbolika devedesetih. Da nije nje bilo, đavola bi mi uživali u  hitovima Dr. Igija, Ivana Gavrilovića, Gage Mirković, ujedno cijele ZAM-produkcije, sa sve voditeljkom Suzanom Mančić. Onda i  BB Show…eee…srećna vremena! Čudno, tada si manje znao i manje si bio nesrećan.
A danas?! Danas možemo da ser***, ser*** i ser***…u ona vremena smo mogli da poginemo za ono u šta vjerujemo a danas?

A danas isto tako, samo jeb***, ne vjerujemo više ni u šta.

 

 

Piše: Janko Vujović,

Hercegovina Promo, februar 2014.