Piše: Janko Vujović   

Želio bih da istaknem da mi je izuzetna čast gostovati u kolumni našeg istaknutog pisca i nadasve prijatelja… Poziv sam zaslužio na krajnje normalan i prirodan način, na klupi u parku, sa pivom u ruci i dobrom voljom među ljudima.

Na početku se činilo da se to veče ne razlikuje od ostalih ljetnjih večeri, hladno pivo, smoki marke „Štark“ i milion tema na koje ni ruska Duma ne zna odgovor. Priče su se ređale jedna za drugom, a naša grla vapila za tečnošću koja život znači. Čarobni prsten specijalizovan za otvarenje svih vrsta čepova te večeri je radio skoro do usijanja dok se nije desilo ono zbog čega sam sada sa vama. Naime jedna naizgled obična boca Jelena je čudno gledala u mene i insistirala da otvori dušu, da ispriča svoju životnu priču.

Da nisam vidio svojim očima pomislio bih da sam lud, ili ne daj Bože pijan, ali u tome momentu mi se to učinilo najnormalnijom stvari na svijetu, kada mi možemo satima da pričamo o svemu i svačemu zašto naš gost iz Apatina ne bi progovorio koju. Izvoli gospođo boco, rekoh ponizno i postavih je na pijadestal specijalno napravljan za sve boce koje žele da pričaju sa nama običnim smrtnicima…

Lagano se nakašljala i namjestila pomalo izgužavanu i nakrivljenu etiketu i krenula:

„ Slušam vas ovdje već satima, i nisam mogla da odolim da ne progovorim, došlo i meni do grla više. Samo posmatram kako svaku ispijenu bocu bacate bez imalo emocija na pod i čekam svoj red, bacate, a nećete da nas razbijete jer morate da nas vratite u prodavnicu da Nevenka ne bi pričala kako joj boce dobijaju noge čim izađu iz frižidera. Mislite da smo mi boce od pola litra manje vrijedne od onih ružnih malih bočica kojima je nakon što je popijete sloboda zagarantovana, a mi kao robovi moramo opet natrag u pivaru i tako stotinu puta dok nam neki dobročinitelj zapetljanih nogu i jezika ne pruži vječnu slobodu i slomije nas.

Je li vi večeras ovdje mislite da ste najpametniji, da niko osim vas ne pije??? Pa prošla sam čitavu Srbiju uzduž i poprijeko, kao i čitavu Republiku Srpsku, nema svadbe ni vašara na kojem nisam bila, pijani brko me je ljubio i kleo se da sam mu jedina ljubav u životu i da ga jedina nikada nisam izdala, a već za par sekundi je bio sa drugom. Neznani junak iz Rogatice me je zubima otvarao, (uh, taj zadah ni najvećem dušmaninu ne bih poželila), dok je zemljoradnik iz vojvođanskog sela skupljao zlaticu u meni nakon što mu je histerična žena ispila svo pivo. Čak sam i Guču preživila, na „Bir festu“ bi me vjerovatno izboli, ali na svu sreću nisam bila spremna za tu manifestaciju, jer me je jedan apsolvent od nekih 30-ak godina držao danima ispod svoga stola zanemarajući svakodnevna pitanja lokale prodavačice kada će da vrati više onu bocu. Prošla sam i sve slave od Pantelijevice do Mračindana, ko na slavi nije bio ne zna šta je muka… Toliki sam maler da sam uvijek u rukama najvećeg idiota koji po sto puta diže zdravice i nazdravlja sa svima, pa majke ti se nalupali, misliš da si nešto za**ban što si rekao „ajde živjeli“ i iskucao me sa svih strana sa svim vrstama rakije, piva, vina pa čak i sokova jer uvijek neko domuza i kuca se onim tvrdim čašama od Koka Kole, sjeme im se zatrlo. A još kada mi priđe ona mala rakijska čaša, pa šta sada i ti hoćeš u p***u mat***nu, došla i ti da me za***avaš.

Međutim jedna stvar je najgora od svih, stvar zbog koje bih radije bila urna nego boca, radije bih da je u meni poruka očakajnika nasukanog na pusto ostrvo pa da čitav vijek plutam okeanima nego da dođem „pod noge“ paćeniku koji „valja“ bocu. I uvijek prije toga čujem glas neke babetine kako govori „Eno ti tamo ona boca pa je uzmi i valjaj“. Kojem idotu je to palo na pamet, valjaj oklagiju, jok praviće se pita, ali valjaj bocu pa će opet neko piti pivo iz nje, e to je sasvim druga priča to može, boca od piva može sve pa može i to, ne može onaj Dučić da ti namjesti nogu, ali boca može.

Pa onda nasilja u porodici tipa „Ženo gdje mi je pivo? Izgorilo više i ono i ti prosula sam ga… Šta si prosula krvavu ti m***u ***em sada ću zube da ti prospem“.. I to je sve dobro dok je ne postanem oružje za gađanje supružnika, pa još pored sve muke i grlić da okrvavim.

Ima u životu jedne boce i dosta lijepih trenutaka, nije sve tako crno, ali koga još interesuju  lijepi momenti, ni dnevne novine se više neće zvati dnevne novine, nego Crna hronika. „je li stigla Crna hronika za danas? – Jeste. Daj 5 komada da se čeljad ne biju ko će prvi čitati“, a lijepe priče neka vam pričaju čašice od koktelčića i đus vodke, mada nikada i nisam čula za čašicu od koktela koja priča :/….

Šta je sada šta ste zinuli tako? Pitate se kako baš vama da se desi da čujete ispovjest jedne boce? E pa ne znam ni ja šta mi bi da se baš vama „otvorim“, niste vala ništa drugačiji od ovih gore navedenih, dobro možda baš ne skupljate zlaticu u bocu od piva, ali ste manje više svi isti. Hm…. Da nije nešto do toga prstena??? Ne znam…“

– Boco boco !!!! Derali smo se tresući je, a ona je stajala onako hladna naizgled običa i nezainteresovana za svijet oko sebe… Stani, imamo svašta nešto da te pitamo, ali jok. Ni glasa od nje. Kako je ispričala, tako je utihnula… Ćutali smo tako neko vrijeme zamišljeni o tome nadasve čudnom događuju, dok neko ne reče:“daj Boga ti da vidim taj prsten“…

 

Hercegovina Promo, april 2017.                                   

 

Facebook komentari

komentar