Piše: Janko Vujović

 

-Na šta tebe asocira more?
-Na gomilu paradajza, argeta pašteta, magneta i konobara amatera, a tebe ?
-Mene asocira na dvoiposatno čekanje na granici i non stop ista rečenica: “Brzo ćemo“ i dvoiposatovno slušanje muzike koja proizilazi spajanjem Rai radia i Radija Mir.
-Zaključak: Što se nas tiče možete ga asfaltirati.

More. Sunce. Ležaljke.Pivo.Plivanje. Sunčanje. Jekoderm.Ukratko to vam je to.
Mislio sam da nikad neću napisati drugi dio ovoga ali Boga mi, ima se materijala. Moralo se nešto desiti u ta tri dana na moru jer jelte nije za baciti sav taj ugođaj i odmor koji nudi morska obala Crne Gore, nama paradajz turistima. Krenemo na CG granicu, kontamo biće lakše. Nismo čekali nego sat ipo. Šta je za mlade ljude čekati sat i po na granici, kad nas sve onako vesele, znojave, nervozne, u onako poluludom stanju nađete na granici da čekamo. Još te gospođa sačeka da te upozori, jer ako udješ u njihovu državu i ne prijaviš se – to je veliki prekršaj. Valjda mi i na faci piše PARADAJZ turista.
Prođemo dvije granice i one derikože na naplatnoj rampi od Herceg Novom ka Trebinju kolona duga 10 km. Pomislim u sebi: “Nije valjda parola dok je Herceg Novog Srbija će imati izlaz na more pala baš u momentu kada ja u sto godina odolučim da budem duže od 5 sati na moru.
Srećom nije, nego se radničkla klasa iz Krasnodara, Norvika, Požege vraća kući i to sve preko Trebinja.
Prvi dan na plaži bio je sjajan, djevojka i ja i gomila izgorjelih faca raznih nacionalnosti. Malo selfija, malo romantike …i taman kada sam mislio da se ništa neće desiti (a očekivalo se ovdje da će ispasti neko s*anje) dođoše na plažu braća Rusi. Onako, obučeni ko bugarski prodavači lažnih Denim dezodoransa, udjoše sa sve girosima i sjedoše u kafić na plaži. Onaj konobar nabada, maše rukama, nogama, da može nazv’o bi konzula ruskog da ga ima u HN i na kraju skonta:“Hoće dva velika točena piva“.
Šanker natoči sve po PS-u do crte i konobar odnese. Kad eto ti ga vraća narudzbu. Šta je bilo? Rekli mu da izbaci alkohol iz piva, hoće bezalkoholno.Šanker samo reče konobaru:“Daj mi onu pušku!“
Kontam u sebi neće valjda… Srećom i nije. Ali je onda on otišao i propisno ih napušio i otjerao iz kafane.
Mogu vam reći da je Herceg Novi lijep. U životu više stepenica nisam vidio. Sa pravom sam mu dao jednu od mnoštva deficija – grad muzike uživo, stepenica, magneta, limenki i srbijanskih tablica UE!
Pivnica mi se svidila, a i cijelo ono šetalište od Igala do Starog grada. Samo sam ti ja „Muče“ za šetanje. Potkoči me čim dođem do „Rafaelo plaže“. I isto to veče vraćajući se kući, prolazimo pored jednog kafića gdje je pičila muzika uživo, kad u susret nam idu dvije diskutabilno odjevene cure i govori jedna drugoj (presretnut razgovor, citiram):
“Aj nećemo ođe, bile smo sinoć, niko nam piće nije posl’o“.
Fine neke cure. Kućevićke.
Veče se završilo mazajući se jekoderom…
Slijedeći dan, iako sam očekivao barem mali pad temperature i po koji oblak, to se nije desilo, pa sam morao da bih se sakrio od sunca uzeti i dva suncobrana da ne bi pojačavao „jedkoderm“, ali to je imalo efekat ko povećanje penzija za 5 % – NIKAKAV.
Kao što napisah, dvije ležaljke i dva suncobrana od kojih je jedan plaćen, a drugi misteriozno otet. Na plažu bez novina nisam išao. Bilo je tu i interneta, ali novine su novine. Ni „Kurir“ nije isti kao u Trebinju.U HN je ipak malo manje ubistava, a više Tijane Ajfon.U jeku čitanja novina, čujem iza mene pucanje ležaljke. Okrenem se, dječak doslovno propao…
U to poče majka da se dere na konobara, konobar ode do spasioca, spasilac do momka što radi na izdavanju opreme i osuše sve i svja po momku. I natjeraše ga da im da novu. Kao da je grom puk’o, odjednom graknu u glas deset žena kako im ne valjaju ležaljke, kako su one potegle čak iz Istočnog Sarajeva dovde da bi ih ovaj bezobrazluk doček’o. Gledam i ne vjerujem. Opkoli momka cijela sarajevsko-romanijska regija. Držaše ga jedno 10 minuta pod opsadom k’o Hitler Staljingrad i onda ga pustiše.
Stade graja, raziđoše se, a ja nastavih da čitam novine. Poslije 5 minuta osjetih padaju kapi vode po meni, okrenem se kad onaj mali što je prop’o u ležaljku. Kaže on meni:
“I ti si debeo“. Rekoh:“Jesam, meni je 30 ali opet to ne opravdava da tećim k’o da izgledam k’o boca za dvoktaktol. A kako se vi udebljašte mladi gospodine, imate predispozicije sumo rvača ?“.
Kaže on:“ Ali ja sam od danas na dijeti. Evo jutros nisam doručkovao, a danas sam pojeo samo pizzu, sendvič i 2 kukuruza“.
I ode. Mislim se u sebi :“Boga mi, tebi ni lavor „herbalajfa“ neće pomoći još malo“.

Sa plaže sam se vraćao obično oko 18 i 30 – 19h. I rutual mi je bio pojesti rijetko finu pljeskavicu kod jednog te istog roštilj majstora. Onako, tu je uvijek gužva i čeka se u principu od 5 – 15 minuta najviše. I čekamo u redu gospođa neka i ja. I dođe ona na red i da stavi priloge i poče: “Malo kečapa, malo majoneze, kupusa, luka, krastavca, paradajza i malo urnebesa, biće to dovoljno“. Onaj roštiljdžija je gleda i samo reče: “Hoćeš priloge u kantu da ti stavim?“ .
Ne bi ženi pravo, ali šta ćeš. A meni nešto bi pravo. Volim ja takve situacije.

To veče sam sanjao da sam na more došao sa ženom i četvero djece, da sjedim u hladu pod lozom i da pričam sa nekim likom iz Kosjerića o raspadu grupe „Bijelo dugme“ dok on ljušti pipun sa nožem kupljen od ciga na Plaži Milašinović.
Ujutru sam prvim kombijem deportovan u Trebinje i odma’ je lakše bilo.

 

Pročitajte i ISPOVJEST PARADAJZ TURISTE – dio prvi

HP, avgust 2016.