Пише: Јанко Вујовић

 

-На шта тебе асоцира море?
-На гомилу парадајза, аргета паштета, магнета и конобара аматера, а тебе ?
-Мене асоцира на двоипосатно чекање на граници и нон стоп иста реченица: “Брзо ћемо“ и двоипосатовно слушање музике која произилази спајањем Раи радиа и Радија Мир.
-Закључак: Што се нас тиче можете га асфалтирати.

Море. Сунце. Лежаљке.Пиво.Пливање. Сунчање. Јекодерм.Укратко то вам је то.
Мислио сам да никад нећу написати други дио овога али Бога ми, има се материјала. Морало се нешто десити у та три дана на мору јер јелте није за бацити сав тај угођај и одмор који нуди морска обала Црне Горе, нама парадајз туристима. Кренемо на ЦГ границу, контамо биће лакше. Нисмо чекали него сат ипо. Шта је за младе људе чекати сат и по на граници, кад нас све онако веселе, знојаве, нервозне, у онако полулудом стању нађете на граници да чекамо. Још те госпођа сачека да те упозори, јер ако удјеш у њихову државу и не пријавиш се – то је велики прекршај. Ваљда ми и на фаци пише ПАРАДАЈЗ туриста.
Прођемо двије границе и оне дерикоже на наплатној рампи од Херцег Новом ка Требињу колона дуга 10 км. Помислим у себи: “Није ваљда парола док је Херцег Новог Србија ће имати излаз на море пала баш у моменту када ја у сто година одолучим да будем дуже од 5 сати на мору.
Срећом није, него се радничкла класа из Краснодара, Норвика, Пожеге враћа кући и то све преко Требиња.
Први дан на плажи био је сјајан, дјевојка и ја и гомила изгорјелих фаца разних националности. Мало селфија, мало романтике …и таман када сам мислио да се ништа неће десити (а очекивало се овдје да ће испасти неко с*ање) дођоше на плажу браћа Руси. Онако, обучени ко бугарски продавачи лажних Деним дезодоранса, удјоше са све гиросима и сједоше у кафић на плажи. Онај конобар набада, маше рукама, ногама, да може назв’о би конзула руског да га има у ХН и на крају сконта:“Хоће два велика точена пива“.
Шанкер наточи све по ПС-у до црте и конобар однесе. Кад ето ти га враћа нарудзбу. Шта је било? Рекли му да избаци алкохол из пива, хоће безалкохолно.Шанкер само рече конобару:“Дај ми ону пушку!“
Контам у себи неће ваљда… Срећом и није. Али је онда он отишао и прописно их напушио и отјерао из кафане.
Могу вам рећи да је Херцег Нови лијеп. У животу више степеница нисам видио. Са правом сам му дао једну од мноштва дефиција – град музике уживо, степеница, магнета, лименки и србијанских таблица УЕ!
Пивница ми се свидила, а и цијело оно шеталиште од Игала до Старог града. Само сам ти ја „Муче“ за шетање. Поткочи ме чим дођем до „Рафаело плаже“. И исто то вече враћајући се кући, пролазимо поред једног кафића гдје је пичила музика уживо, кад у сусрет нам иду двије дискутабилно одјевене цуре и говори једна другој (пресретнут разговор, цитирам):
“Ај нећемо ође, биле смо синоћ, нико нам пиће није посл’о“.
Фине неке цуре. Кућевићке.
Вече се завршило мазајући се јекодером…
Слиједећи дан, иако сам очекивао барем мали пад температуре и по који облак, то се није десило, па сам морао да бих се сакрио од сунца узети и два сунцобрана да не би појачавао „једкодерм“, али то је имало ефекат ко повећање пензија за 5 % – НИКАКАВ.
Као што написах, двије лежаљке и два сунцобрана од којих је један плаћен, а други мистериозно отет. На плажу без новина нисам ишао. Било је ту и интернета, али новине су новине. Ни „Курир“ није исти као у Требињу.У ХН је ипак мало мање убистава, а више Тијане Ајфон.У јеку читања новина, чујем иза мене пуцање лежаљке. Окренем се, дјечак дословно пропао…
У то поче мајка да се дере на конобара, конобар оде до спасиоца, спасилац до момка што ради на издавању опреме и осуше све и свја по момку. И натјераше га да им да нову. Као да је гром пук’о, одједном гракну у глас десет жена како им не ваљају лежаљке, како су оне потегле чак из Источног Сарајева довде да би их овај безобразлук дочек’о. Гледам и не вјерујем. Опколи момка цијела сарајевско-романијска регија. Држаше га једно 10 минута под опсадом к’о Хитлер Стаљинград и онда га пустише.
Стаде граја, разиђоше се, а ја наставих да читам новине. Послије 5 минута осјетих падају капи воде по мени, окренем се кад онај мали што је проп’о у лежаљку. Каже он мени:
“И ти си дебео“. Рекох:“Јесам, мени је 30 али опет то не оправдава да тећим к’о да изгледам к’о боца за двоктактол. А како се ви удебљаште млади господине, имате предиспозиције сумо рвача ?“.
Каже он:“ Али ја сам од данас на дијети. Ево јутрос нисам доручковао, а данас сам појео само пиззу, сендвич и 2 кукуруза“.
И оде. Мислим се у себи :“Бога ми, теби ни лавор „хербалајфа“ неће помоћи још мало“.

Са плаже сам се враћао обично око 18 и 30 – 19х. И рутуал ми је био појести ријетко фину пљескавицу код једног те истог роштиљ мајстора. Онако, ту је увијек гужва и чека се у принципу од 5 – 15 минута највише. И чекамо у реду госпођа нека и ја. И дође она на ред и да стави прилоге и поче: “Мало кечапа, мало мајонезе, купуса, лука, краставца, парадајза и мало урнебеса, биће то довољно“. Онај роштиљџија је гледа и само рече: “Хоћеш прилоге у канту да ти ставим?“ .
Не би жени право, али шта ћеш. А мени нешто би право. Волим ја такве ситуације.

То вече сам сањао да сам на море дошао са женом и четверо дјеце, да сједим у хладу под лозом и да причам са неким ликом из Косјерића о распаду групе „Бијело дугме“ док он љушти пипун са ножем купљен од цига на Плажи Милашиновић.
Ујутру сам првим комбијем депортован у Требиње и одма’ је лакше било.

 

Прочитајте и ИСПОВЈЕСТ ПАРАДАЈЗ ТУРИСТЕ – дио први

ХП, август 2016.