Piše: Janko Vujović

Nekako sam prebrzo napisao ovaj tekst. Nije prebrzo, nego prerano. Prerano što nema sunca kapi, mada smo sami krivi ovome. Ko je nama kriv što smo u januaru pili kafu u baštama kafića, lagano sprdajući se sa prirodom. Sad kada je ljeto, spavaj sa dvije deke, nema komaraca, ne boj se i naručuj čaj u kafićima.

Nego, da se mi vrnemo na gore temu. Mislim da smo svi mi paradajz turisti. Nismo mi neki turisti koji će otići na more i potrošiti 200-300 evra. Ne, mi to radimo domaćinski ,ono naše. Bolje i ovo „naše“ nego „ono njihovo“. Ja se sjećam, prvi poslijeratni odlazak sa familijom na more. Prvo se puni neki frižider što drži temperaturu. Mislim se ja u sebi „Đavola će je on držati, ako si tek sad kupio taj sok i skinuo ga sa rafa, a ne iz frižidera. I ja ću ti istu tu temperaturu zadrzati“. Dođe se na plažu, to se grana, to se traži hlad. Ama nisi ni peškir da valja prostr’o, to se odma’ vadi, daj da se nešto pojede, ko da sam sa skele siš’o, a ne doš’o na more, daj vode, daj ovog, daj onog. Jedina dobra stvar svega toga je što su i oko mene isti ti paradajz turisti, isto granaju isto se ponašaju, kao da smo svi na nekoj ceremoniji, samo je razlika u peškirima. Umjesto onih ležaljki trebalo nam je dati slavske klupe i svi da se poređamo i sjednemo, jedni do drugih i onako nema nikakve razlike.

A more je provod, more su koke, more je izvor života… je li tako Moke?

U situaciji kada sam, eto, k’o malo odrastao „more“ se suštiniski i nije ni mijenjalo. Zavisi na koje ideš, ako ideš na ovo što ti je „srcu bliže“ vjerovatnoća kad zaroniš da te pogodi konzerva Gavrilović mesnog narezka je zaista velika. I ja sam sada postao polu-paradajz turista. Mene od kuće kad god čuju da idem na more, odmah stavljaju dva sendviča – jedan sa pohovanim šniclama, a drugi sa pršutom. Kako to odma’  ima života da prži šnicle, ja ne znam. Ama, nema nijednog puta mimo table Trebinje gdje moj ranac ne krasi sendvič sa pohovanim šniclama. To bi rek’o , kad idem na more da ću preplivati cijelu jadransku obalu i sudariti se u Crnom moru sa ruskim podmornicama.

A suštinski more je svačije. Odlika mora jesu konobari početnici, prodavaci mini fini-krofnica i kukuruza, koji su prebrzi na plaži k’o Antonio Valenesija, tatoo majstori frizura Kvardado i ljubitelji fotoapara, dugih bijelih čarapa i sandala, kao hit odjevni stajling. A možda i najgora faza dolaska na more jeste parking. Jednom sam im’o osjećaj kad smo se parkirali da smo krenuli na planinu .U neka doba po nekom orjenitru bliža mi je bila Tina nego plaža Milašinović. Nego ajde, za paradajz turistu ništa nije nemoguće. Možda i najveća sekiracija mi dođe kada krenem da kupim pljeskavicu na moru-i ovo ću reći – NAJVEĆA GREŠKA JE DATI GOSTIMA KOJI KUPE PLJESKAVICU da sami stavljaju prilige. Jednom odem da kupim, kad imam šta viditi-doš’o neki stranac, on je kukavac stavio svaki prilog, mlati po onom kupusu k’o da vadi jastoga, a ne kupus. Taman se njega otarasim kad dođe neka baba – ona je one priloge izmješala k’o kuglice za izvlačenje lige šampiona. Onaj paradajz posta krastavac, urenebes se prošetao duž cijelog stola, onaj kečap odjednom dobi sivu boju. Ne bi svi sveti. Jednom tako, jedan moj virtuelni drug, e nije on, nego njegov drugi tj. od njegovog druga djed je sjeo u jedan restoran. Prema priči tog djeda, najmanja cijena jednog jela u tom restoranu bila je ravna boračkom dodatku VRS iz decembra 2005. Naručio je čorbu. “Ruki „ – konobarica mu je donijela čorbu. Iako je vidio da je čorba baš fino providna, k’o more pri Maldivima, nije reagovao. Zamolio ju je da mu je pobiberi. Ona je pobiberila, onako domaćinski. On je zahtijevao da ne prestaje nego da nastavi, kad je već dotle došlo. Ona je biberila dok nije nestalo bibera u onoj posudi maloj. On joj je onda lagano rekao: “E , sad mi se po**** u nju“.

Ponavljam nije lako, ima nas svakakvih, a i mala smo govna naspram kanalizacije kojom plutamo.

Moj sledeći odlazak bio je kod „njih“. Moglo se proći lagano te, ajde. Dođemo onako na plažu gdje se inače okupljaju domaći stranci i gdje inače ima vrhunski hlad. Puna plaža trebinjaca i ja onako lagano, k’o češki turista se šepurim plažom. Odjednom, vidim ja deset poznatih faca, sa mola igraju tradicionalnu „trebinjsku slagu“ u sred Srebrenog. Onako, stadoh, gledam. Odradiše je oni vrhunski. Kad jedan djed, valjda domaći tu, prilazi meni i govori, misleći da sam ja isto stranac ili ti „elijen“ : “Gospe mi ,od ovih trebinjana se ne može ostat“. Kontam ja u sebi, kako da odgvorim čovjeku, te se sjećaj riječi iz pjesme Olivera Dragojevića „Moj Galebe“ . Tu ima najviše ovih dalmatinskih izraza, te ja njemu onako rekoh : “ A jes, ali lipo ih je vidjet“. Okrenu se lik i ode. Vratih se na peškir kad protrča neko djete kraj mene i ide u susret nekom gospodinu i govori : “Dajiudža“. Nije ni izgovorio, puf, dobi šamar od gospođe koja je u društvu tog gospodina uz napomenu „Ovdje se to tako ne kaže“. Te ništa, vrati se, pojedi onaj svoj sendvič sa pohovanom šniclom, bez paradajza.

Mada i to da napomenem, uvijek se na moru igralo picigina. Uvijek. Kako to oni dole rade, nas odavde je sramota. Mi igramo ono „naše“, oni ono „njihovo“ i tu se ta igra malo pobrka. Doduše, mi smo u tu igru unijeli inovacija k’o Dejan Radonjić u košarkaške napade pa to i ne liči ama baš ni na šta.

Poslije te drevne dalmatinske igre, pojedini odoše na peškir, a nas dvojica ostadosmo u vodi. Ja se popeh na mol, a ovaj jedan drug ostade od mene 20 metara u vodi. Odjednom, neko sa plaže nabi našu loptu. Lopta pade tačno između nas. Ja na molu, u podbočenom stavu, iskrivljen k’o površinski integral, opaljen od sunca, a on nešto kao izranja uranja, po stavu plivanja reklo bi da se davi, da ga ne znam. Odjednom se pogledasmo i to je to. Bila je borba za loptu k’o će prije do nje. To se odjednom stopiše 3-4 stila plivanja, te kraul te polu delfin, te unazad. U neka doba ustadoše svi sa plaže, poče huk sa tribina, diže se pjesma „ Kao barakuda“, izbaciše se kvote, poče lajv klađenje. Crkošmo i ja i on na pola puta, doplivašmo ženski do lopte, ali bio je merak poslije toga pojesti ostatak sendviča sa pohovanim šniclama.

Dođosmo na granicu, kad graničar reče: „Svaka čast momci“ i prođosmo dalje.

Šalim se za par prethodnih rečenica, nije to baš bilo tako, ali bilo je gutavo u nekom momentu.

Nego, ima li veće muke nego kad dođeš sa mora onako usoljen, pocrnio k’o crni ugalj, izgorio k’o premia kobasica čim je duže od 2 minuta na tavi i dođe neko i pita te: “Jesi to bio na moru“?

E jok , evo skinuo majicu, bacio prekrupe preko leđa i izvadio 20 duluma krompira.

Živili lavovi i zapamtite: Veću živost pravim ja kad uđem polupijan u Underground, nego Henderson na sredini terena engleske reprezentacije.