Kultura nijednoj vlasti nije po volji jer podrazumeva i drugačije mišljenje. Zato nam i jeste ovako – kaže proslavljeni glumac Petar Božović.

Kakvo je stanje u kinematografiji danas? Šta o vlastima govori odnos prema filmu i glumcima?
– Nije po mojoj oceni, nego po opštoj oceni. Srazmerno stanju u celokupnom društvu, samo ukidanje fonda za film i izdvajanje 0,06 za kulturu govori o svemu. Tu su brojke najbolji svedoci. Šta tu da se radi. Mislim, nije mi samo jasno šta radi ta Skupština, ti delegati, poslanici. Čiji su oni poslanici? Koga oni predstavljaju? Nekulturu? Ako predstavljaju nekulturu – jako su uspešni. Očigledno je da im je to cilj. Kultura pak zahteva napor, zahteva drugačije mišljenje, zahteva sve ono što se, očigledno, nijednoj vlasti, a ne ovoj, ne dopada. Ćuti, tu sedi, imaš tu za leba, ako nemaš – izdržavaj se.
Koliko je filmska kultura bitna za jednu zemlju?
– Nekada smo bili na zavidno visokom mestu. U svetu, ne samo u Evropi. To je period Saše Petrovića, Žike Pavlovića, Makavejeva, Đorđa Kadijevića, nekih filmova koje kad danas gledate kažete: „Da li je moguće da se ovo snimalo nekada?“ Pogledajte šta danas snimamo. Film je velika sloboda, ali ne znam zašto mi pretvorismo kinematografiju samo u napor pojedinaca. Ako pojedinac nema upornosti, onda teško da će mu bilo ko pomoći.
Da li je sada lakše biti glumac?
– Mislim da je lakše bilo nama nego ovima mladima. Ovi mladi sada imaju talenat, ali ne mogu da ga izraze na nekim velikim temama, nego se snimaju neke serije, slatka kamilica… Važno je da lepo izgledaš i da izgovoriš tamo nešto…
Da li je besparica problem ili je neki duhovni pad?
– To ide jedno s drugim jer nema nikakve stimulacije duha. Čak smeta, jer muti te mirne vode u kojima se neki osećaju kao ribe. Pošto se nalaze u prirodnoj sredini. Ne znam, čovek ne može da bude dovoljno cinik ili ironičan da bi dočarao besmisao ovog trenutka.
Mislite li da smo dotakli dno ili…?
– Ne, kod nas nema dna. Mi smo doticali dno i mislili: „Ovo je dno“. Ma kakvi. Dno je u Srbiji negde s one druge strane planete. Dok ne prođemo skroz do kraja, ništa. A onda nas tamo, valjda, čekaju nova nebesa i čuda.
Kada je štednja prvo strada kultura?
– Čim nešto kratiš, uvek kulturu skraćuj. Suprotno od onog što je Čerčil govorio za vreme bombardovanja da jedino što možemo da branimo to nam je kultura. A pogledajte sad ovo trenutno. Okomili su se iz Evrope da smanjimo radna mesta, da ne znam šta… U tim budžacima tamo, institucijama, ima toliko sekretara, podsekretara, savetnika i čuda koji ne znaju šta rade uopšte. Ali ti si se prvo ustremio na prosvetu. Odmah su odredili višak jadnih nastavnika, nepotrebnih. To znači da nam je nepotrebna kultura, nastava. Pa odatle počinje sve! Pa mi smo baš prvo njih uočili?! Kako ne uočiše ove iz kabineta, saveta, iz institucija koje ne znam čemu služe? Kako njih koji ne znaju šta rade, gde vlada neviđena nepotizacija, zapošljavanje bez ikakvog smisla, trošenje para… Čijih?
Spremate disk s poezijom. Odakle taj beg u poeziju?
– Imam neki dug prema sebi pre svega, Veri Pavladoljskoj koju sam voleo, cenio, prema Stevanu Raičkoviću čijoj se poeziji divim, koja je neprolazna. Mi smo zaboravili poeziju. Nekad su bile poetske večeri, poetska nadmetanja, svašta. Danas je reč poezija izbačena, postoji samo u arheološkom smislu. U životu čoveka mora da postoji i jedan sat za poeziju, jer u svakom čoveku se krije nešto od poezije, a to je toliko zatomljeno i zatrto… Kao što je govorio Branko Miljković: „Jednog dana poeziju će svi pisati“. Nadajući se… To je idealizam. Ali bez ideala, šta će vam život? Da se borite oko dileme: Mekdonalds ili fast fud? Između ta dva ja sam za leskovačku pljeskavicu.

 

Izvor: Blic