Selektor košarkaša Srbije za „Politiku“ kaže da sportistima koji se stalno ne potvrđuju kroz rezultate uvijek nešto fali. „Na prvom susretu sa igračima kazao sam im da je njihova misija da vrate košarkaški sjaj Srbiji.“

PONOVO SAM SE RODIO

I kad ne pogađa pobedničke trojke uz zvuk sirene Aleksandar Đorđević vuče ključne poteze na putu ka medalji. Srebro na Svetskom šampionatu u Madridu, koje je preksinoć osvojio kao selektor, donelo je više radosti ljubiteljima sporta u našoj zemlji nego, recimo, njegov koš protiv Hrvata na „Evrobasketu 1997” u Barseloni. Samo dvojica su pre njega uspela da stignu do svetskog finala i kao igrači i kao treneri: Sergej Belov (SSSR/Rusija) i Željko Obradović (Jugoslavija/Srbija).

Posle blistave igračke karijere, izgrađene pre svega na partijama u reprezentaciji, mnogi su sumnjali da takav uspeh može da ponovi kao selektor. Dovoljno je samo pogledati sve one izjave stručnjaka i bivših košarkaša proteklih meseci. Uz njegovo ime kao ogroman minus upisivali su: neiskustvo! On ih je demantovao na prvom koraku.

Prestao je da igra košarku pre devet godina i od tada je do decembra 2013. čekao poziv da bude selektor. I dočekao ga je od svog saigrača Dejana Bodiroge, danas potpredsednika Košarkaškog saveza Srbije. Moglo je da se čuje u sportskim krugovima da je to njihov zajednički rizik. Ali, oni su verovali jedan u drugog, u svoje saradnike i danas uživaju u zajedničkom uspehu. Naša reprezentacija se posle 12 godina vratila sa svetskog šampionata sa medaljom. Ispred nas je samo Amerika.

Utisak je da se iza ovog za mnoge neočekivanog uspeha krije vaša dobra komunikacija sa igračima koji ističu da ste veliki „motivator”?

Motivacija je obostrana i zavisi od poverenje, jer da biste nekoga motivisali mora da vam veruje. Od prvog dana priprema imao sam svakodnevne razgovore sa igračima, grupne ili jedan na jedan, mnogo emocija je izašlo iz mene, mnogo energije. Mojim saradnicima pripadaju ogromne zasluge za ovaj uspeh. Pokušavao sam da im prenesem nešto u šta zaista verujem: da imaju moć samo kao tim. Stalno sam im govorio: „Igrajmo svim srcem i pokažimo koliko vredimo na terenu”. Teren je jedino merilo.

Igrači ne kriju da uživaju u vašim govorima na treninzima i pred važne bitke i da ih to „podiže”. Šta ste im rekli kad ste se prvi put okupili, u trenutku kad je sumnja u mogućnosti ovog tima bila najveća?

Prva poruka bila je da su u misiji povratka košarkaškog sjaja Srbiji. Da svakom svojom rečju i postupkom moraju da doprinose približavanju tom cilju. Rekao sam im da naša misija nije medalja, već da košarka u Srbiji dobije vrednost koju su joj neki oduzeli, a da oni nisu ti koji su doprineli da padnemo tako nisko. Da se skloni masa negativnosti iz srpske košarke, sve ono što je vuče u ambis. Rekao sam im: „Samo to tražim od vas, to ne smete da smetnete s uma ni u pobedama ni u porazima”.

Izgledalo je da zaista verujete da je moguće čudo u finalu protiv Amerike?

Uvek verujem u ono što radim, u ljude s kojima radim. Na dan finala rekao sam igračima: „Igramo za zlato, mene srebro ne zanima. Ne palim vas časna reč, stvarno mislim da danas niko nije nepobediv”. Nismo uspeli sada, ali ako nastavimo ovako da radimo ko zna šta će biti sledećeg puta…

Deluje da ste veoma bliski sa igračima, ali i da ste oštri prema njima?

Igrači su od prvog dana prihvatili jedan od mojih saveta: „Kad se zezamo, zezamo se, a kad radimo, radimo… Nekima sam rekao da umem i bolje da se zezam od njih i da radim više od njih, ali sve u svoje vreme. Ušli smo iskreno u ovaj odnos, oni su prepoznali moju energiju, spremnost da se bavim njima, i timski i ponaosob.

Pripisuje vam se da je Miloš Teodosić procvetao kod vas, ušao je i u prvu petorku šampionata?

Teodosić jeste lider ovog tima, od njega sam tražio još prvog dana priprema da bude motivator i kritičar saigrača. Rekao sam mu: „Tvoja pohvala njima znači deset puta više nego moja, a i tvoja kritika ima veći efekat”. Malo smo pričali, jer Teo zna sve o košarci, veliki je majstor igre, ali smo doticali neke druge teme oko odnosa u timu i stvaranja timskog duha. Posvetio sam mu dosta pažnje, a on je to vratio desetostruko. Najžalije mi je što dve nedelje nije mogao da stane na nogu, jer u suprotnom bi bio najspremniji i najbolji igrač na šampionatu. Rekao sam mu da ga vidim kao „em-vi-pija”. Svi su pričali da je tanak u odbrani, čak i neki igrači, ali ih je on demantovao.

Neki igrači kažu da su dosta napredovali na treninzima?

Uticao sam koliko sam mogao na njih da pozitivno razmišljaju. Imali smo aplauz pre i posle svakog treninga. Isticao sam da se medalje osvajaju na treninzima a ne na takmičenjima. Na takmičenju samo dođeš po medalju.

Po ugovoru Svetske košarkaške federacije i NBA igrači iz NBA imaju poseban tretman (nije im dozvoljeno da za vreme leta učestvuju u akcijama reprezentacije duže od pet nedelja, što uključuje utakmice, pripreme, putovanja…) zbog čega ste u startu morali da se borite za Miroslava Raduljicu. Po opštem mišljenju, on je igrač koji je najviše napredovao na ovom šampionatu.

Bio je van forme kad se pojavio. Ali, on je NBA igrač, postoji razlog zašto je u toj ligi. Bodiroga je insistirao da Raduljica bude deo ovog projekta, stao je iz sve snage iza njega. Došao je na pripreme u nekom svom fazonu, kad se nije znalo da li može da trenira ili ne zbog propisa NBA. Dva dana i dve noći sam razgovarao sa generalnim menadžerom Milvokija, uveravao ljude iz tog kluba da je Raduljici upravo potreban trening, da je to dobro za njih, ali oni su se držali „pravila 35 dana”. Raduljica mi je rekao: „Ne mogu da treniram zbog blokade NBA”, bio je tu i njegov menadžer. A ja sam na to kazao: „Ima da ideš s nama na pripreme, a ja ću da nađem način da treniraš”. I onda je iz Amerike stiglo pismo Milvokija: Našem igraču se dozvoljava da uđe u „reasonable training activities”! Što je odluka da može da trenira s nama. Odmah sam kazao našem tim-menadžeru Neši Iliću da prenese Raduljici sadržinu pisma. Odlazim na trening i vidim da je Raduljica prvi stigao, gleda me sa smeškom i overavamo rukama, a on kaže: Dakle, rizonabl trejning aktivitis! Posle smo se stalno zezali oko toga.

Posle pobeda protiv Brazila i Francuske pustili ste i neku suzu?

Suze su samo za reprezentaciju. Kad sam u njoj svaki uspeh i svaki poraz imaju posebnu težinu. Nijedan klub ne može da izmami takve emocije

Izgleda kao da opet proživljavate sportsku bajku koja je neponovljiva?

Može da se kaže da sam se ponovo rodio. Sportistima koji se ne potvrđuju kroz rezultate uvek nešto fali. Više nisam igrač, ali imam isti pristup kao trener. Eto, prvi dan posle Amerike već razmišljam kako će da izgleda prvi dan okupljanja za Evropsko prvenstvo sledeće godine. Svi jedva čekamo da opet budemo zajedno. Bićemo sigurno jači nego sada.

Kako dalje, šta učiniti da naša košarka ostane na ovim visinama?

Ovaj zamajac treba iskoristiti, treba potvrđivati ovaj uspeh. Vratili smo sjaj našoj košarci, a mnogi će imati koristi od toga, čak i neki koji to ne zaslužuju… Smeta mi i to što u „Ćiru” niko nije želeo da uđe, a sad bi svi da se uguraju u brzi voz.

Stiče se utisak da narednog leta nećete imati problema sa odzivom igrača?

Rekao sam igračima da me ne zanimaju posrednici da bih komunicirao s njima. Želim samo direktan odnos. Drago mi je da su se posle finala javili Micić, Dangubić, Lučić i Nedović i što znaju da su u neku ruku deo našeg tima. Kao što sam rekao dok smo bili u Granadi, kad mnogi nisu verovali, da će ovaj tim tek da pobeđuje, tako i sada kažem da veruju u nas.

Da li je bilo teških razgovora sa igračima za vreme priprema?

Mogu da kažem da je bilo i pohvala i kritika. Zatražio sam od igrača samo da me slede i kazao im da ću na kraju za sve loše ja biti kriv. Događalo se da povisim ton, ali za dva meseca nikoga nisam opsovao.

A dve tehničke protiv Španaca?

Nisam ni tada opsovao, ali sam bio van sebe. Rekao sam sudijama da nema potrebe da guraju jednu Španiju jer je ionako najbolja. Kad je bilo gusto u Granadi obratio sam se igračima: „Znali smo da nas u grupi najverovatnije čeka četvrto mesto, ali podići ćemo se u Madridu i sve ćemo da savladamo do polufinala”.

Neki strastveni ljubitelji košarke, među njima i neki bivši reprezentativci, izjavljuju proteklih dana da je „košarka dokazala da je nešto posebno za Srbiju”?

Mogu samo da kažem da je košarka bila pokretač kulture i sporta kod nas, jer su je vodili kulturni, odvažni i sposobni ljudi. I ubeđen sam da će to opet biti.

__________________________________________________________________________________________

ALEKSANDAR ĐORĐEVIĆ

Rođen: 26. 8. 1967.

Mesto rođenja: Beograd

Visina: 188 cm

Pozicija: plejmejker

Klubovi: Crvena zvezda (1977), Radnički (1978–1982), Partizan (1982–1992), Filips (1992–1994), Filodoro, Timsistem (1994–1996), Portland (1996), Barselona (1997–1999), Real Madrid (1999–2002), Skavolini (2002–2005), Armani Milano (2005).

Trofeji: Kup šampiona 1992, Kup Radivoja Koraća 1989, 1993, 1999, Prvenstvo Jugoslavije 1987, 1992, Prvenstvo Španije 1997, 1999, 2000, Kup Jugoslavije 1989, 1992.

Reprezentacija

Broj mečeva: 104

Pobeda: 89

Poraza: 15

Broj poena: 937

Rekord: najbolji strelac jednog finala u istoriji evropskih šampionata (41 poen u finalu Jugoslavija – Litvanija 96:90, 1995. u Atini), na istom meču najviše trojki u jednom finalu u istoriji EP (devet iz 12 pokušaja).

Medalje: olimpijske igre – srebro u Atlanti 1996, svetska prvenstva – zlato u Atini 1998, evropska prvenstva – bronza u Atini 1987, zlato u Rimu 1991, Atini 1995. i Barseloni 1997.

Najveći uspesi u mlađim kategorijama: zlato na Omladinskom prvenstvu sveta u Bormiju 1987, zlato na Juniorskom prvenstvu Evrope u Gmundenu 1986.

Lična priznanja

Najbolji igrač Evropskog prvenstva u Barseloni 1997.

Dva puta igrač godine u Evropi (1994, 1995).

Najbolji sportista Jugoslavije 1995.

Uvršćen u 50 najistaknutijih učesnika Kupa šampiona u prvih pola veka (1958–2008).

Trenerska karijera

Armani Milano (2006/2007), Beneton Trevizo (2011 – ), reprezentacija Srbije (2013 – ?)

Trenerski uspesi

Srebrna medalja na Svetskom prvenstvu u Španiji 2014.

Angažovanja van košarke

Predsednik je Beogradskog maratona i nacionalni ambasador Unicefa.

__________________________________________________________________________________________

Izvor: politika.rs