Jedne noći pre pet godina, pred spavanje sam videla tvit jednog prijatelja koji je bio presrećan jer je ušao u uži izbor za novinarsku nagradu. Zaboleo me je stomak i zavrtelo mi se u glavi. Nisam zaspala do jutra.

Još pet godina pre toga, ili čak i više, dok sam još bila na fakultetu, skrolovala sam na Fejsbuku i kada sam kliknula na sliku jedne koleginice koja je objavila fotografiju izlaska sa prijateljima, nasmejana i srećna, osetila sam se loše i prestala da dišem.

Razmišljala sam zašto su mi te uspomene ostale u sećanju i zašto ih nisam zaboravila kroz svakodnevne interakcije sa ljudima i na socijalnim mrežama. Shvatila sam da su to bile situacije kada sam osetila najveću zavist u životu. Nisam ni razmišljala, ni konkurisala za tu novinarsku nagradu, niti sam ikada posebno uživala u izlascima, ali sam videvši te objave poželala da sam na njihovom mestu i osetila sam se kao da me je neko udario u stomak.

Živimo u godinama zavisiti. Zavisti zbog karijere, zbog kuhinje, zbog dece, hrane, odmora – svega što vam padne na pamet. Aristotel je to definisao kao bol pred očima nečije sreće – onih koji imaju ono što bi trebalo da bude naše.

Itan Kros, profesor psihologije Univerziteta u Mičigenu, tvrdi da je otkriće društvenih mreža zavist dovelo do ekstrema.

“Konstantno smo bombardovani fotošopiranim životom i pada nam na pamet nešto što nije u istoriji ljudske vrste. To nije ni malo prijatno”, tvrdi Kros.

Klinički psiholog Rejčel Endrju kaže da se sve češće susreće sa ljudima koje zavist okupira jer “ne mogu da dostignu način života koji žele a koji drugi imaju”. Ona smatra da za to najveću odgovornost snose društvene mreže jer smo nekada imali uvid samo u život prvog komšije, a sada možemo da se poredimo sa ljudima širom sveta.

“Svi smo svesni da su slike filtrirane i da ljudi prikazuju samo najbolji deo svog života i dodatno ga ulepšavaju, ali na emocionalnom nivou to kao da pritiska dugme. Ako to što vidimo zalazi u nešto što želimo a ne možemo da ostvarimo, to snažno utiče na nas”, objašnjava Endrju.

Itan Kros je sa svojim timom dizajnirao studiju o odnosu između pasivnog korišćenja Fejsbuka – “običnog voajerskog skrolovanja” – i zavisti koja se javlja u određenim momentima. Oni tvrde i da ne postoji starosna dob, ili socijalni status koji su imuni na zavist.

Rejčel Endrju kaže da se u ordinaciji susretala sa slučajevima mladih devojaka koje su na internetu tražile inspiraciju za svoju šminku ili frizuru, a završile su tako što su počele da mrze sebe. Slična iskustva imala je i sa starijim biznismenima i žena koji u potrazi za nečim nailaze na svoje nedostatke.

Osim što je zavist opasna, opasno je i to što gledajući na živote konstruisane na internetu imamo strah da ne napravimo grešku u stvarnom životu. I tako, tražeći idealan ugao kamere, pretvarano život u beskorisnost.

Zavist je želja da se uništi ono što neko drugi ima. Destruktivna tišina i čista zlobnost. Može da se razvije u nešto veoma opasno, povezano sa emocionalnim zlostavljanjem i različitim kriminalnim radnjama.

Postoje saznanja da zavist nije urođena ali da se razvija u periodu rane deprivacije, kada majka ne može da se poveže sa svojom bebom.

Ipak, najveći broj terapeuta uopšte ne razmatra uzroke, već želi da se bavi problemima koje zavist uzrokuje.

Osnovni cilj je da razvijete sposobnost da prepoznate da neko ima nešto što vi nikada nećete, ali da vas to ne čini lošijim ili manje vrednim čovekom.

Takođe, trebalo bi da razmislimo o načinu na koji koristimo društvene mreže.

“Najveći broj korisnika Fejsbuka su pasivni korisnici, koji samo skroluju i čitaju umesto da objavljuju, dopisuju se ili komentarišu. Interesantna je činjenica da upravo oni sebi nanose veću štetu od aktivnih korisnika. Oni koji pasivno koriste Fejsbuk mnogo su lakša meta za negativna osećanja – to smo istražili na bazi od deste hiljda ljudi”, rekao je Itan Kros.

Naravno, aktivni korisnici imaju mnogo veću odgovornost jer moraju da vode računa šta i kome žele da poruče određenom objavom.

Kada sam želela da podelim sa prijateljima na društvenim mrežama određene uspehe u karijeri, suprug me je pitao zašto to želim.

Zabolela me je istina u tom trenutku. Želela sam to da objavim zarad lajkova i čestitki.

Zato bi, kada želimo da objavimo neke lične stvari, trebalo da razmislimo zašto to stvarno radimo. Ljudi iz našeg okruženja koji bi trebalo da znaju dobre vesti će svakako saznati. Upravo javnim objavljivanjem takvih podataka stvaramo zavist.

Kada razmišljam o tim situacijama koje ne mogu da zaboravim, shvatam da su se poklopili sa akutnim periodima nesreće i sigurnosti kroz koje sam prolazila. Situacija se vremenom promenila, ali je zavist i dalje prisutna u mom životu s vremena na vreme. To je samo zato što nikada ne možemo doći do odgovora na pitanje – šta je dovoljno – zaključuje Moja Sarner za Gardijan.

 

Izvor: Nedeljnik