Gajdobra ima oko 2.500 stanovnika i naseljena je poslije Drugog svjetskog rata kolonistima iz hercegovačkih opština Bileća, Nevesinje, Trebinje, Gacko i Mostar. Nekada je bila čuvena po krompiru, a danas po velikom broju školovanih ljudi među kojima je i oko 20 aktivnih profesora univerziteta. U Gajdobri i staro i mlado govori ijekavicu sa malo arhaičnim istočnohercegovačkim nariječjem, koja se uči od kolijevke i kažu da je „konzervirana” i time „čistija” od današnjeg govora u starom zavičaju.

Prenosimo pisanje Slobodana Mirića u dnevniku Blic iz novembra 2008. godine kada je ovo vojvođansko selo imalo šest rukometaša u elitnoj španskoj rukometnoj ligi.

GAJDOBRA – SELO KOJE IZVOZI RUKOMETAŠE

Gajdobra, malo mesto kod Bačke Palanke, više od 20 godina nema rukometnu ekipu, ali ima izvanredne rukometaše. Ovde kažu da je to sportsko i antropološko čudo. Jedan šeret je ispričao da dečaci ovde biraju da li će biti doktori nauka ili rukometaši. U španskim ligašima igra šest momaka iz Gajdobre, sela koje ima jedva dve i po hiljade stanovnika, potomaka hercegovačkih kolonista, a na univerzitetima predaje dvadesetak profesora iz Gajdobre.


Dragan Sudžum

Prvi reprezentativni rukometni gastarbajter iz ovog sela bio je Spaso Janjić koji kaže da bi Gajdobra danas u rukometu pobedila Beograd. „Ne bi trebalo da se mi prsimo protiv prestonice, pa makar i bili bolji”, veli ugledni kafanski pripovedač Novica Miskin.
Anđelko Kašiković, Adam Bjelica i Spasoje Janjić pokrenuli su ideju i kažu da će istrajati da do te utakmice dođe. Bio bi to veliki spektakl.
– Za otkrivanje rukometnih talenata u Gajdobri najzaslužniji je lovac na talente Anđelko Kašiković, nastavnik u osnovnoj školi koji je i mene preporučio tadašnjem treneru Hercegovca iz Gajdobre, evo, ovom ovde Adamu Bjelici od koga sam naučio rukometnu azbuku. Kale je slao dečake u današnji Tarket gde su postajali asovi – kaže Spaso Janjić, prvi državni reprezentativac iz ovog sela hercegovačkih kolonista, a danas vlasnik najpopularnijeg kafića u Gajdobri koji se zove „Janje”. Tu se raspreda o sportskim uspomenama.
Danas u najboljim španskim klubovima igraju momci iz Gajdobre: Dragan Sudžum, Jovan Kuzman, Rajko Prodanović, Vukašin Stojanović, Dobrivoje Marković i Tihomir Doder, dok su Obrad Ivezić i Mirko Stojanović u Rumuniji. Osim Sudžuma koji je nešto stariji, svi ovi momci su 1986. godište. U domaćim prvoligašima igrali su ili igraju Aleksandar Janjić i braća Kurteši. U reprezentaciji Srbije igraju Gajdobrani Prodanović i Marković, a za BiH Vukašin Stojanović, sve dečaci koji su odrasli u istoj ulici.
Ovde se još pripoveda o starom zavičaju, otkriva na koga je „vrijedan” ovaj ili onaj sportista.


Rajko Prodanović

 

„U ruke je, boga mi, na Janjiće, taki mu je i đed bio”, kaže Mirko Zubac. Kada je u pitanju rukomet, Spaso Janjić tvrdi da je reč o gajdobranskom sportskom čudu jer nije poznato da je jedno tako malo mesto negde u svetu dalo toliko sjanih rukometaša. „ To su predispozicije za ovaj sport snage i brzine, a zatim selekcija i stručan rad od Kašikovića u osnovnoj školi do trenera Tarketa koji su preuzimali u svoje redove dečake iz Gajdobre. Janjić je osamdesetih godina iz Hercegovca otišao u Crvenku, zatim je igrao u Bundes ligi, pa u Jugoviću iz Kaća, a karijeru je završio u današnjem Tarketu. Borka Stojanović, Bosanka udata za Hercegovca, ponosna majka rukometnog internacionalca Vukašina Stojanovića, takođe misli da je reč o genetskoj predisponiranosti. „Eto, ja nisam Hercegovka, ali priznajem da oni imaju nešto u svojoj biologiji za ovaj borbeni sport.” Janjić objašnjava magičnu privlačnost rukometne igre i veli da „nema ništa na svetu lepše od leta u skok šutu kad utekneš odbrani i nađeš se sa golmanom oči u oči”. I dodaje: „Pa još ako je s krilne pozicije, milina jedna!” Na pitanje šta je najvažnije za rukometaša, Janjić kaže: „Najvažniji je materijal, jak zglob, lakat, rameni i trbušni mišići, a posle je sve lako.”
„Sve mi je to poznato i jako drago, ali jedina je istina da smo mi voleli taj sport i da smo krvavo radili da bi zarađivali taj hleb sa sedam kora, sve drugo su bajke”, rekao je u telefonskom razgovoru mladi rukometni pečalbar i reprezentativac Rajko Prodanović, koji je sada igrač Antekjere, istoimenog grada kod Malage.

Svi igrači leva krila
Zanimljivo je da svih šest igrača koji su ponikli u Gajdobri, a danas su sportski pečalbari u Španiji igra ne mestu levog krila. Spaso Janjić kaže da to podrazumeva baš sve „i snagu i brzinu i tehniku i hrabrost”.
– Velika je šteta što je ugašen Hercegovac i što se stalo sa izgradnjom sportske hale – kaže bivši učitelj gajdobranskih rukometaša Adam Bjelica koji smatra da bi se isplatilo Tarketu da otvori svoju školu u Gajdobri, ali i bilo kome drugom sportskom stručnjaku ili imućnijem čoveku. „Momci koji su predodređeni za sport, posebno rukomet, brend su ovoga mesta koji bi mu mogao doneti mnogo više od slave, iako je za ovaj mentalitet slava još uvek najvažnija”, kaže Bjelica.


Na megdan Beogradu i Novom Sadu


Spaso Janjić je odigrao 38 utakmica za reprezentacije Jugoslavije i SCG i kaže da mu je neostvarena želja da igra u tandemu sa klupskim drugom iz Crvenke Radisavom Pavićevićem. „Uvek su nas u reprezentaciji razdvajali, jer je neko to hteo da se ne pokažemo u punom igračkom sjaju.”
– Teško je selu da se nosi sa gradom, ali ja tvrdim da bi Gajdobra pobedila Beograd ili Novi Sad. Ako hoće, neka izvole – izaziva Janjić.