„Balkanska međa“, rusko-srpska akciona drama inspirisana stvarnim događajem tokom bombardovanja Jugoslavije 1999, pokazuje brutalnu realnost rata, ni malo umivenu sliku stradanja naroda pre i tokom NATO agresije, ali i lepu sliku prijateljstva i ljubavi koja se rađa u situaciji u kojoj biste to najmanje očekivali, piše portal Noizz.rs.

Imam utisak da je na početku veoma važno naglasiti da „Balkanska međa“ ruskog reditelja Andreja Volgina nije dokumentarac, već igrani film, te s toga ima dobar deo fikcije – pa ne bi bilo loše da ga tako i posmatrate. Film je inspirisan ruskim zauzimanjem aerodroma Slatina u Prištini 12. juna 1999, a radnja prati grupu nekadašnjih ruskih specijalaca, koji dobijaju tajni zadatak da zauzmu strateški važan aerodrom pre NATO trupa i čuvaju ga sve dok ne stigne ruska vojska u oklopnim vozilima. Njima se pridružuju i dvojica jugoslovenskih policajaca, Vuk (Miloš Biković) kojem su albanski teroristi ubili celu porodicu, i njegov kolega i prijatelj Fadilj (Aleksandar Radojičić), koji je musliman. Njih dvojicu aerodrom ne zanima zbog Rusije, već zato što se upravo tu nalazi baza ozloglašenog vođe albanskih terorista Smuka (Aleksandar Srećković) kog Vuk želi da ubije kako bi osvetio svoju porodicu. Posle kraćeg nesporazuma, dve ekipe počinju zajedno da rade, bore se sa teroristima i prolaze kroz pravi mali rat unutar onog većeg.

Važno mesto u filmu zauzimaju scene akcije koje su snimljene fantastično, pa tako dobijamo jedno sat vremena kvalitetne pucačine koja ni po čemu ne zaostaje za najskupljim holivudskim akcionim ostvarenjima, a koja je isprekidana duhovitim opaskama glavnih likova i njihovim unutrašnjim dramama i bitkama. Uzbudljiva bitka upotpunjena je moćnom muzikom, ali i odličnom glumom (većine) naših i ruskih glumaca. Međutim, iako sama borba oko aerodroma jeste centralna radnja, najemotivnije i najbolnije scene, koje ujedno i daju težinu ovom filmu, jesu one koje pokazuju pozadinu svih događaja, što je u ovom slučaju prikazano bez umivanja i ulepšavanja.

Tako imamo priliku da vidimo jako uverljivu scenu aviona koji bacaju prve bombe na Beograd, i to iz perspektive samih bombi, od trenutka kada napuštaju avion do prvih eksplozja. Kadrovi Beograda koji gori i dimi se izgledaju apokaliptično, ali nisu ni izbliza bolni kao scene bolnice na koju sleću iste te granate. Emotivne priče epizodnih likova su u ovim situacijama iskoršćenje da bi gledaocu probudile emociju – dakle, to nije samo neka zgrada koja je sravnjena sa zemljom, već su to ljudi i deca koji su se do malopre smejali, a sad ih više nema. Tu su i scene iživljavanja „Oslobodilačke vojske Kosova“ nad srpskim stanovništvom koje verovatno ne bi bile ni toliko potresne, da ne znate da se to zaista dogodilo. I to ne tako davno. Sve je dodatno obogaćeno dokumentarnim snimcima iz tog vremena, koji su dosta dobro ukomponovani sa ostatkom filma. U liku vođe terorista Smuka nepogrešivo ćete prepoznati Ramuša Haradinaja, sa sve klanjem žena, dece i odsecanjem glava. Da, te scene su prikazane dosta neumiveno, pa ne bi trebalo da se iznenadite ako vam malo pripadne muka.

Usred sveg toga užasa, naši glavni likovi vode unutrašnje bitke, al i razvijaju prijateljstva i kompleksne odnose. Vuk i Fadilj su najzanimljiviji primer toga, jer prikazuju prijateljstvo i bratstvo Srbina i Albanca, u trenutku kada su ta dva naroda u ratu. Tu je i jedna ljubavna priča, rođena u totalno ludim uslovima, kao i jako harizmatična ekipa ruskih specijalaca sa dosta zabavnim dijalozima. Tako pri početku filma vidimo njih dvojicu kako kolima prolaze preko mosta na kojem se održava jedan od čuvenih „target“ koncerata, i komentarišu kako je to zaista čudan način za protestovanje:

„Takav su narod. Bombarduju ih, a oni pevaju“.

Sve u svemu, jedna dobra i kvalitetna patriotska akcija, koja teško da će moći da vas ostavi ravnodušnim. Neki stereotipi nisu izbegnuti, ali to je i očekivano i ne narušava preterano doživaljaj čitavog filma. Moguće je da ćete iz bioskopa izaći sa suzama u očima. Moguće je da će vam biti fizčki muka. Moguće je i da ćete naći hiljadu i jednu zamerku i da ćete zaključiti da je ovo „obična ruska propaganda“ – to u dobroj meri zavisi od vas samih. Ono što je sigurno jeste da ćete imati dva i po sata uzbuđenja i snažnih emocija, i da ćete nakon svega jasno dobiti poruku koju film i želi da pošalje: samo da ne bude više rata.

Beogradska premijera filma, u kojem se Miloš Biković i Miodrag Radonjić ne potpisuju samo kao glumci, već i kao koproducenti, održana je 19. marta u centru „Sava“.

Izvor: Noizz.rs