Više od sto godina nakon pojave Dučićeve zbirke Pesme (1908), svakako naše najznačajnije pesničke knjige iz prve decenije dvadesetoga veka, nema sumnje (a tokom proteklih decenija i te kako ih je bilo) da je njen autor jedan od najvećih umetnika srpskog stiha. Gledan u celini, njegov pesnički opus je bogat i impresivan, metrička virtuoznost i jezička sofisticiranost u pretežnijem broju pesama je zadivljujuća.

Ipak, nad tim opusom lebdi jedno neprijatno pitanje: koja je i gde je Dučićeva velika pesma, ona prepoznatljiva, nezaobilazna, koju bi na pomen Dučićevog imena ponajpre prizvala u svest velika većina čitalaca i kritičara? Skloni smo naime, nikako bez razloga, da pojedine pesnike, one koje nazivamo klasicima, i to mahom Dučićeve savremenike, vezujemo za njihove velike, verovatno i najbolje pesme, one oko kojih se poput poetičkog jezgra ili motivskog magneta okupljaju sva druga njihova ostvarenja, pesme koje su ne samo nezaobilazne u svakom antologijskom izboru, nego su postale, nezavisno od vremena kada su nastale, vrhunska, reprezentativna ostvarenja našeg jezika i umetnosti.

I kritičari, govoreći o ovim autorima, obično počinju ili svoja tumačenja završavaju promišljanjem tih velikih pesama, koje su uglavnom i najzahtevnije za razumevanje – to je Santa Maria della Salute u poeziji Laze Kostića, Možda spava za Disa, Svetkovina Sime Pandurovića, Iskrena pesma Milana Rakića, a kod Crnjanskog verovatno poema Stražilovo. Koja bi onda bila ta pesma u Dučićevom opusu? Saglasnosti kod tumača i čitalaca izgleda da nema – neki bi izdvojili Jablanove, drugi verovatno programski sonet Moja poezija ili možda neku od poznijih refleksivnih pesama poput Povratka, Putnika ili Natpisa.

Kao prilog tvrdnji da ovo pitanje nije nimalo proizvoljno, već, naprotiv, zadire u srž ne samo doživljaja i razumevanja Dučićeve, nego i poezije uopšte, stoje dva važna argumenta – prvi, autopoetički, koji je formulisao sam Dučić u jednom od svojih eseja, i drugi, hermeneutički, koji je neku deceniju nakon našeg pesnika obrazložio jedan od najboljih tumača prirode pesničkog jezika, filozof Martin Hajdeger. Fascinantan je i neočekivan susret Dučićevog i Hajdegerovog razmišljanja o nenapisanoj pesmi, s tim što prvi govori iz vizure pesnika a drugi iz perspektive čitaoca i tumača. Na kraju svog briljantnog eseja o Miloradu Mitroviću, danas poluzaboravljenom pesniku sa izmaka devetnaestog veka, Dučić, u duhu simbolističke poetike, opširno piše o tome kako zapravo svaki pesnik nikada ne ispeva svoju najlepšu pesmu. U stalnoj borbi za prave reči koje bi svojom evokativnom snagom i muzičkim strujanjem prodrle do onog najdubljeg u zapretenoj ljudskoj duhovnosti, pesnik nikada ne stigne da ostvari tu „osnovnu, bitnu, sveobimnu, sverešavajuću” pesmu. „Zato je”, zaključuje Dučić, „traganje svih pesnika za nenapisanom pesmom nešto transcedentno, što i njega samog nadvisuje i natpeva”. Iako uopšteni, ovi iskazi nesumnjivo proističu iz autorovog ličnog stvaralačkog iskustva, odnosno iz autopoetičke svesti o (neminovnom) izostanku upravo svoje velike, svesadržavajuće pesme. Završen u svojoj konačnoj verziji pred autorovu smrt u Americi 1943. godine, esej o Mitroviću objavljen je posthumno u knjizi Moji saputnici 1951, dve godine pre pojave poznatog Hajdegerovog ogleda Jezik u pesmi, o stvaralaštvu Georga Trakla. U duhu svoje filozofije, Hajdeger zasniva osobeni hermeneutički pristup poeziji. Tumačiti poeziju nekog autora zapravo znači tragati, nekada i nesvesno, za njegovom ključnom, svesakupljajućom i sveprožimajućom pesmom koja uvek ostaje neizgovorena. Tumačeći poeziju stalno se moramo kretati od iskazanog ka skrivenom, od prisutnog ka odsutnom, od svake pojedinačne pesme ka onoj jednoj, jedinoj koja stalno izmiče i tek katkad progovori i zazvuči u nekom od stihova i strofa.

Ali od kojih to strofa i pesama treba poći da bismo stigli do obrisa Dučićeve, ovako shvaćene, nenapisane pesme? Iako u njegovim brojnim programskim pesmama možemo naći iskaze poput onog da su stihovi „eho reči što se nisu rekle”, čini nam se da ona, hajdegerovski određena jedna, jedina velika pesma isijava u Dučićevim lirskim ciklusima u kojima se progovara o metafizičkim temama, o tajanstvenom odnosu ovostranog, u kome čovek trenutno jeste, i onostranog prostora, iz koga je potekao i u koji se ponovo vraća. To su ponajpre Večernje pesme, nastajale (kao i Jutarnje i Sunčane pesme) mahom tokom dvadesetih godina prošloga veka, kojima se pridružuje zbirka Lirika iz 1943. godine (objavljena u Pitsburgu upravo na dan pesnikove smrti). Tu su najuspelije i najdublje Dučićeve pesničke slike. One pripadaju poetici nasleđa simbolizma, o kojoj u istoimenoj knjizi govori Sesil Baura, tumačeći poeziju Valerija, Rilkea i Jejtsa gde se, kao i kod poznog Dučića, „priznaje da negde leži tajna bića, čiji pokušaj razotkrivanja pesmi često daje ton i smisao molitve”. Ne samo obraćanje lirskog subjekta Bogu ili anđelu, nego i često prisustvo upitnih formi u sintaksičko-intonacionoj strukturi ovih Dučićevih pesama („Koji je sat u svemiru? / Dan ili ponoć, šta li je?” ili „Ko čeka na međi? O ta / najveća tajna što traje”) ili pak učestalo završavanje rečenica trostrukom tačkom, daje Međi, Čekanju, Tajni, Putniku ili Himeri auru numinoznog, naglašeno usmerava kretanje pesničkih slika od čulnog, predmetnog sveta ka onome što tu predmetnost prevazilazi, onome što je u isti mah i izvor i ušće svekolikog postojanja.

Drama bića koje u sebi nosi božju iskru, ali ipak ne može da pronikne u protivurečnu suštinu svoga tvorca kome se na kraju ponovo vraća, prisutna je u svakoj pojedinačnoj pesmi, ali njeno razrešenje, njen prvi i poslednji čin ostaju nepoznati. Mnoštvo pitanja svoj odgovor ima u onoj sverazrešavajućoj neizgovorenoj pesmi. Tajna čovekovog postojanja postepeno se u svodi na tajnu same reči čije je izgovaranje kratkotrajni prekid između dva ćutanja. Pesnički izgovorene reči čuvaju u Dučićevim poznim stihovima nešto suštinski neizgovoreno što ostaje „iza međe”, u prostoru one jedne i jedine pesnikove pesme koja ostaje nenapisana. Ta pesma postoji u svemoćnom i svesadržajnom čistom bezglasju univerzuma naslućenom u pesmi Međa:

„Znam, čuva bezglasna žica
Sve zvuke neba i sveta,
I crna ponoćna klica
Sve boje sunčanog leta…”

 

Izvor: Politika

Facebook komentari

komentar