Пензионер Љубомир Стојаковић из Доњих Церана код Дервенте након 60 година од завршетка четворогодишње основне школе пожелио је да окупи своје школске другаре, и да их о свом трошку поведе на тродневну „екскурзију“ у Француску, гдје тренутно живи.

Овај грађевински инжењер у пензији, недавно је у „Дервенском листу“ објавио оглас путем којег позива своје школске другове који су ишли у разред с њим 1955, 1956. и 1957. године у школу у Доњим Церанима, да му се јаве.

– Намјеравам да своје школске другове одведем у Француску, гдје ћу им обезбиједити смјештај и храну. Код мене би остали три дана, а ја бих се потрудио да будем што бољи домаћин и да се уз дружење присјетимо ђачких дана. Планирам да организујем фешту уз роштиљ и пиће, те да их одведем у обилазак историјских градова у близини мог дома – прича Стојаковић.

Давних шездесетих година, у Стојаковићевом разреду била су 24 ђака, али на дружење му се до сада јавило њих десетак.

– Очекујем да ће се јавити још неколико њих, иако засигурно знам да је троје умрло. Већина нас се раселила по бијелом свијету и много их живи у Холандији, Њемачкој, Аустрији… Неки су и слабог здравља, али без обзира на све то, очекујем да ми се јави што више њих – каже Стојаковић.

Тврди да се и послије толико година још сјећа имена и презимена својих школских другара с којима је четири године дијелио срећу, тугу, али и дјечије несташлуке.

Стојаковић прича да се у Француску са својом супругом преселио давне 1970. године, када су из родне Дервенте отишли „трбухом за крухом“. Годинама је радио као грађевински инжењер нуклеарних централа и на том радном мјесту је зарадио пензију. Живио је у граду Нимесу, али послије одласка у пензију са супругом се преселио на село.

– Недавно смо купили кућу у малом селу удаљеном неколико километара од Нимеса јер се град развио и постао скучен. Наше сеоце има око 900 становника, а куће су камене, грађене у римском стилу. Имамо башту и уживамо у пензионерским данима – говори Стојаковић.

Додаје да је са супругом изродио три кћерке на које је посебно поносан.

– Једна кћерка живи неколико километара од мене и држи свој ресторан. Друга је доктор, а трећа потпуковник у француској армији – каже Стојаковић и додаје да је задовољан животом који му је пружила Француска.

Прича да живот у родној Дервенти није било лак, те да је то главни разлог одласка.

– Желио сам да својој породици обезбиједим свјетлију будућност због чега сам отишао у иностранство. Само након годину рада у Француској, зарадио сам довољно новца да родитељима купим кућу ближе Дервенти. Ту је мој отац живио до почетка рата, када је убијен – казује Стојаковић.

Додаје да кућу обилази једном до два пута годишње и да се увијек радо присјећа времена проведеног у Дервенти. Вјерује да ће ускоро добити прилику да оживи најљепша сјећања на ђачко доба и своје другаре од којих га није одвојило ни вријеме, ни даљина.

Контакт

Љубомир Стојаковић каже да би волио да му се школски другови јаве што прије како би дружење и одлазак у Француску успио организовати на вријеме.

– Планирао сам да долазак буде у мају наредне године, како би сви имали времена да ускладе своје обавезе и да изваде пасоше они који их немају – рекао је Стојаковић и још једном позвао школске пријатеље из Доњих Церана да му се јаве на број телефона 066/203-260 или на француске бројеве 0033/61-466-633 и 0033/60-239-034.

 

Извор: Глас Српске