Košarkaš podgoričke Budućnosti Suad Šehović napisao je da je „NATO tim”- jedini bez alternative i da se Crna Gora mora uključiti u Sjevernoatlantski savez. Njegov blog izazvao je mnogo polemika, a najviše je pogodio članicu ženske odbojkaške reprezentacije Crne Gore, Kseniju Ivanović.

 

Evo pisma koje je Šehoviću uputila bivša odbojkašica Podgorice, Zrenjanina, Kleka, Šarloa, Vizbadena, a trenutno član francuskog Enu Voleja:

„Listajući dnevnu štampu, zapala mi je za oko Vaša slika pored zastave NATO pakta, koja u meni budi suprotna osećanja jer sam, kao što ste Vi imali to loše iskustvo i strah za bezbednost u Ukrajini, i ja sam imala neuporedivo lošije, tragično iskustvo, ovde u Crnoj Gori 1999. godine, što me je navelo da reagujem na Vaš tekst

Poštujem Vaše pravo da imate stav, ali u najmanju ruku čudi da ste se potpisali kao kapiten reprezentacije što javnosti nameće dilemu da li i ostatak nacionalnog tima deli vaše mišljenje.

Navodite da ste imali loše iskustvo u Ukrajini gde ste strahovali za vašu bezbednost zbog dešavanja u istočnom delu te zemlje, na udaljenosti od nekih 200 kilometara od Kijeva, pa je važno postaviti pitanje: da li ste se osećali ugroženo kada je taj isti NATO na 30 kilometara od Vašeg Bijelog Polja sejao smrt, tu, u Murinu?

Kažete da ste se 2013. godine vratili u Crnu Goru kako biste sklonili Vašu porodicu od bezbednosnih rizika u Ukrajini, pa se pitam, poštovani kapitenu, šta biste rekli roditeljima Olivere Maksimović i Julije Brudar koje su roditelji isto tako sklonili sa Kosova u Murino, računajući da NATO savez neće bombardovati tu varošicu. Ipak jesu: usred dana, neposredno nakon završene školske nastave, tokom pazarnog dana, u momentu kada se najviše ljudi nalazilo u okolini i na mostu koji je bio meta bombardovanja.

Šta biste rekli roditeljima Miroslava Kneževića kojem biste, s obzirom na njegove sportske talente, možda baš Vi bili kapiten (ili on Vama?!) u reprezentaciji jer je on, da Vas podsetim, rođen dve godine pre Vas? Ubijen je na mostu.

Šta biste rekli porodicama Milke Kočanović i Vukića Vuletića, kako im objasniti da je jedan tako miroljubivi savez učinio da odrastaju bez podrške svojih najbližih?

Šta biste rekli mojim ujacima i mojoj majci, kojima je 30. aprila 1999. godine, u Murini, ubijen otac?

Šta biste rekli meni, čiji je pokojni đed, strahujući za našu bezbednost u Podgorici tražio od majke da nas pošalje u Murino, kako bismo se zaštitili od bombardovanja? Ona, srećom, nije stigla da ga posluša.

Kao što vi, kako vidim, dobro pamtite lepote Kijeva, tako i ja pamtim lepotu Murine, starokamenog mosta i hotela pored mosta u kojem je radio moj deda, Mano, a ispred koga me je svakog raspusta dočekivao.

Od svega navedenoga od 30. aprila 1999. više nema ni starog murinskog mosta, ni hotela, ni mog dede, ni ostalih pet nevinih žrtava, a sve zasluge za to idu, kako Vi kažete „timu bez alternative, NATO-u”.

Umesto svega toga ostala je jedna spomen česma sa šest fotografija nevino stradalih, koja nas seća na taj dan.

Iako sve ovo pišem iz ličnog iskustva, isti stav bih imala i da nam se Murino nije dogodilo jer širom sveta postoje stotine Murina i stotine hiljada Olivera, Julija i Miroslava…

S obzirom da ste profesionalni sportista, baš kao i ja, trebalo bi da znate da svaka medalja ima dve strane, tako i medalja NATO pakta ima mnogo mračniju stranu o kojoj Vi ne pišete.

Murino je tek delić te strane.

Od nas, kao profesionalnih sportista, očekuje se da propagiramo sport, zdrav način života te da ne stvaramo podele, već da se na sportskom terenu, fer igrom, borimo za grb naše države. Imajući u vidu da smo uzori velikom broju dece i mladih – treba da ih usmeravamo ka tome da biju bitke na sportskim terenima, a ne pod okriljem vojnih saveza, bilo koje vrste”.

 

Izvor: intermagazin.rs