Једина особа са којом си се родио и са којом ћеш умрети, са којом сваке ноћи заспиш и са којом се сваког јутра будиш, од које никад не можеш да побегнеш нити да се игде сакријеш – си ти. Људи су склони да управо ту чињеницу најчешће заборављају. Одбијају да схвате да су њихов ум, тело и дух једина кућа у којој ће икад живети и из неких њима знаних разлога одлуче да живот ипак проведу живећи као подстанари… Уместо јасан одраз у сопственом огледалу траже измењен у туђим зеницама, мислећи да је лепши.

Брине их шта ће други да мисле о њима јер обично желе прихватање, како ће други да их виде јер желе да то буде у најбољем светлу, и да ли ће други да их разумеју јер не желе да буду погрешно схваћени. Када сопствени живот наштелујемо на туђа подешавања, када лична стремљења саплићемо да бисмо испунили очекивања других, једино што урадимо јесте да испразнимо себе од среће.

Не дозвољавати туђим прохтевима да обликују наш живот не значи бити себичан. Значи бити способан да живиш сопство и срећу. Очекивати од других да живе по нашим прохтевима је себичлук. Зато увек треба обратити пажњу са које стране долазе отровне стреле очекивања, јер из тог правца где је лук ту је и себичлук.

Нема ничег лошег у томе што желимо да нас други прихвате, али има лошег у томе ако им се представљамо онако како они желе да нас виде а не какви заиста јесмо. Нема ничег лошег ни у томе што желимо да се представљамо у најбољем светлу, али само уколико знамо да је то наша исконска светлост а не лажни сјај. Нема ничег лошег у томе што не желимо да будемо схваћени погрешно, све док не почнемо да говоримо шта не мислимо само да бисмо се другима допали.

Ум, тело и дух које поседујемо су наш дом у који свако може да уђе, коначи и гости се уколико зажели. Да уђе, изађе, врати се или оде заувек. Наши ум, тело и дух нису туђ стан у ком ми морамо да се прилагођавамо распореду, тражимо дозволу за кречење, пазимо да не лупамо, и да на све то још плаћамо станарину. Приближити се другима не значи одлазити од себе, већ напротив – дотаћи целом својом душом туђу. Тек тада схватимо да су оне исто ткање једне велике поњаве расцепкане у делове. Да иако можда не сви људи, СВЕ душе греју, грле, ушушкавају и враћају сигуран сан.

Дозвољавам ти се да будеш део мог живота и да заједно наздрављајући попијемо сву медовину, али ти не дам да ми пијеш крв. Дозвољавам ти седнеш за моју трпезу да заједно боцкамо мезе а и све редно, али ти не дам да ми седнеш за врат. Дозвољавам ти да уђеш у мој спокој и да ту спавамо заједно на најудобнијем кревету, али ти не дам да ми будеш несаница.

У мом свету има места за сваког ко долази са идејом да дели, а не да узима. Па макар дошао и са коферима пуним муке, туге и страха. Јер ће свакако бити мањи кад се поделе, него кад се уможе. Од мене можеш да затражиш али не и да очекујеш. Јер ја пружам шта имам али не испуњавам шта желиш. Ја сам ту да испуним твој живот срећом, уколико ми дозволиш, а не твоја очекивања. Ако је за тебе пак то срећа, онда ти ниси неко ко стреми задовољству већ задовољењу. Себе. А тад нема места за мене, нити за било ког другог.

 

Извор: blogdan.rs