Svet odraslih je jedno veliko sranje. Svet odraslih je bojno polje na kom rikošetiraju sujete, gde pucaju nesigurnosti, gde se repetiraju greške a geleri povređenih srca lete na sve strane. Svet odraslih je jedno ratiše na kom se od ega i zla gine, ratište na kom ni najspremniji nikada nisu dovoljno spremni. Svet odraslih je rat. Rat u kome je nažalost sve dozvoljno.

 

Prelomni trenutak kada iz dečjeg sveta prelazimo u svet odraslih je onaj kada prestanemo da se bojimo demona ispod naših kreveta i počnemo da se bojimo onih demona u ljudskim dušama. To je momenat kada naši vlastiti roditelji nesvesno postaju janjičari naše nevinosti uvodeći nas u svet odraslih. Majke nam govore da čuvamo čaše od zlih ljudi da nam ne bi sipali drogu u piće, a niko nam ne govori da ti zli ljudi češće žele da sipaju otrove u srca. Ne prezamo više od babaroga ispod madraca, već umesto toga počinjemo da se borimo sa sopstvenim, u nama skrivenim, čudovištima.

Kada bismo svu tu decu u nama pažljivije čuvali od rata koji tutnji napolju, možda bismo postali bolji ljudi. Kada ne bismo dozvolili da sazrevanje ubije dečju čednost u nama, možda bismo umeli da budemo bolji prijatelji. Kada bismo umeli da sa istom ljubavlju verujemo iskreno u Boga kao što smo verovali u Deda Mraza, možda bismo živeli sretniji baš kao dok smo bili klinci. Kada bismo imali jasnu viziju šta želimo da budemo u životu kao što smo svi znali kao deca šta ćemo da budemo kad porastemo, možda bismo lakše dolazili do ciljeva. Kada bismo u ovom ratnom stanju hteli da zaplačemo kad nas boli i kad nas je strah, možda bismo svakoj patnji lakše našli lek.

Ne dopustite tom detetu iz sebe da ikad iščezne. U njemu ćete naći odgovore na mnoga pitanja koja sada kao matori ne znate. Ono zna da ne ume samo kroz život, a vi se bojite da to priznate. Ono zna da mora da posluša, a vi ni sebe same ne umete da poslušate. Ono se ne stidi da pokaže šta oseća, a vi ste toliko kastrirali emocije da ih više ni sami ne razumete. Ono je hrabrije od vas, jer se ne boji da bude to što jeste, a vi ste u želji da budete neko drugi zaboravili i kako izgleda vaše istinsko Ja.

A znate zašto mu niko ne može ništa? Jer nevinih se i usud plaši. Pred pitomima i najdivljiji umeju da ustuknu jer im nisu pretnja. Prava ljubav i najokamenjenija srca pretvara u kamenje mudrosti. Iskren smeh i tugu na sahranama ume da golica do suza. Ne boji se jer pred tolikom čednošću i zlo počne da dovodi u pitanje svoju svrhu.

Ima jedna kineska poslovica koja kaže da treba umreti mlad, ali se potruditi da to bude što kasnije. Zato ću se potruditi da na ovom zgarištu ljudskih grehova i ja umrem mlad, a da busolu koja zna bezbedan put preko linije fronta dam u ruke malom Bogdanu. Onom koji je jasno znao da želi da bude pilot, imao životnu želju da nauči da leti kao ptica i čiji je omiljeni crtać bio Čudesna Šuma… Što više vremena provodim na ovozemaljskom ratištu to jasnije vidim da ćemo mir naći samo u neiskvarenim srcima koja smo zaboravili u sebi.

Živeli.

 

Izvor: blogdan.rs