Tokom detinjstva bio sam dobar u fudbalu. Kao golman. Ali na male golove. Bio sam takoreći odličan, jer niko nije mogao da da gol dok ja stojim na njemu. Ne zato što sam dobro branio, već zato što sam bio veličine gola. Širi nego viši i teško pokretan, tako da lopta nije imala kuda da uđe.

Veći deo svoje mladosti proveo sam u tom, od strane ljudi iz moje okoline okarakterisanom, dežmekastom telu a onda sam u jednom trenutku smršao skoro 40 kilograma. Svi su počeli da me pitaju: „Koja bolest tebe jede?“. Odgovorio bih im: „Raskid“ i kiselo se osmehnuo. Izgleda da je emotivna patnja najbolja dijeta. Nikakvo brojanje kalorija, kardio treninzi, smanjeni unos ugljenih hidrata mi ne pomažu da smršam, koliko svađe, emotivnih krahovi i ljubavne muke. To me prepolovi. Kada sam taman oguglao na svakakve komentare povodom moje debljine – smršao sam.

Kada sam prestao da se trudim da objašnjavam ljudima da ni od kakve bolesti ne bolujem, da je sa mnom sve u redu i da nisam anoreksičan – navikli su se da tako izgledam. Ali tada je počeo je nov nivo u igrici. Bio je to period života kada sam završio fakultet i počeo da idem na intervjue za posao. „Bogdane obrij se, šta će ti ta brada!“ ili „Bogdane skini taj pirsing sa obrve niko te neće zaposliti!“ ili „Bogdane, obuci duge rukave da ti slučajno ne vide tetovaže!“.

Svi ti ljudi koji su me unapred upozoravali na potencijalnu opasnost da ću zbog izgleda mog tela imati problem da nađem posao – bili su u pravu. Kada sam se konačno zaposlio, pred svaki ulazak u kancelariju skidao sam pirsing, nosio dugačke rukave čak i u sred avgusta i zakopčavao se do grla, jer iako poslodavcima nije smetala moja brada, smetale su im moje dlake na grudima koje su se ponekad nazirale.

I to ne zbog toga što sam išao raskopčan i raspojasan, nego zato što rastu i po vratu pa ih je nemoguće sakriti čak i kad bih se zamotao u šal. Tada sam se zapitao – da li zaista treba da se stidim sebe takvog kakav jesam i da menjam sve što se menjati može samo da bih se dopao drugima? I ne samo da bih se dopao drugima, već i da bih zadržao posao, imao platu, zaštitio sebe od neumesnih i često uvredljivih komentara. Da li zaista moram da se sakrivam, prekrivam i odustajem od sebe samo da bih upao u kalup oivičen mišljenjima drugih ljudi o tome kako bi trebalo da izgleda neko telo koje nije njihovo?

Nije mi bilo jasno tada, a nije mi jasno ni danas, zašto je društvo u kom živimo razvilo stigmu po pitanju određenih karakteristika naših tela koja su nam prirodom data takva kakva jesu. Zašto se neke stvari kao što su dlake po ljudskom telu, bilo da se radi o njihovom postojanju ili nepostojanju, okarakterisane kao nedostatak kog se treba stideti. Zašto su pege, seda kosa, ožiljci, mladeži ili strije nešto čega se teba stideti i to pokrivati?

Kako je moguće da kad odemo u šumu za neko drvo koje je nisko ili tanko ili bez cvetova nikad ne kažemo da je ružno, nikakvo i da bi trebalo da bude drugačije? Vrlo verovatno zato što razumemo da je raslo drugačije, da mu je možda falilo vode ili svetlosti, ili da mu je takvo seme. Dopuštamo mu da bude takvo kakvo jeste. Zašto nismo takvi i prema ljudima? Zašto teško dopuštamo ljudima da izgledaju, oblače se, šišaju kako zažele?

Toliko pitanja, a odgovori se samo naslućuju bez pouzdanosti da su ispravni. Iako svi znamo da smo pred šarmom, harizmom i samouverenošću uvek razoružani, zbog serviranog i nametnotog modela lepote često formiramo stavove o drugim ljudima samo na osnovu njihovog fizičkog izgleda. Složiću se sa krilaticom kapitalističkog doba da „ambalaža prodaje“ ali ću i na to dodati da se samo u sadržaju proizvoda koji je u ambalaži može uživati.

Iz istog razloga izgledati lepo i biti lep nije ista stvar. Jedna se vidi očima, druga se oseća srcem. Trenirajte da biste bili zdravi, da biste uživali i da biste sebi bili lepi. Ne da biste se dopali drugima. Shvatite da ne morate da budete zgodni da biste bili lepi jer lepota ne stanuje isključivo u bicepsima, trbušnjacima i gluteusima već i u očima, dodirima i dobronamernosti.

Hranite se zdravo da biste bili vitalni, da biste se bolje osećali i bili dugovečniji a ne da biste postigli figuru sa modne piste. Shvatite da ne morate da budete mršavi da bi vam odeća lepo stajala, jer stil nije nešto što se može kupiti u buticima i ne nosi se na sebi već u sebi. Mislimo da ćemo biti srećni kada budemo imali lepo telo, a zapravo postajemo najlepši kada u telu koje imamo naučimo da budemo srećni. Znajte da nema apsolutno ničeg lošeg u vašem telu koje posedujete upravo sada.

Lošeg ima jedino u porukama koje dolaze sa svih strana a pokušavaju da vas ubede u suprotno.

*Ova kolumna bila je objavljena u junskom broju magazina Esquire Srbija

 

Izvor: Blogdan