Ovaj svet uništava potreba čoveka da bude u pravu. Ta potreba uvek je vođena i hranjena egom. A on, nezauzdan i plah, nezasit i krvožedan, nikad nije miran i sit. Sve dok ga ne ubiješ izgladnjivanjem biće kao pantljičara koja te iznutra tera da jedeš još a da nikad ne budeš sit. Nikada. Jer čovek može biti podmiren samo kad je u sreći, a ne kad je u pravu.

U poslednje vreme shvatam da tim ljudima kojima je najbitnije da budu u pravu nisu zanimljivi oni koji greše, pa da idu za njima i ispravljaju ih kako bi pokazivali da su pravu. Nisu im više zanimljivi ni oni koji misle drugačije a vole da vode argumentovanu raspravu, pa da se nadigravaju u ubeđivanju ko je u pravu. Ne. Najzanimljiviji su im oni koji nemaju potrebu da budu u pravu. Oni koji kažu šta misle bez želje da njihova bude poslednja.

Kad na takve nalete, zenice im se rašire, apetiti rasplamsaju a potreba za potvrđivanjem da su u pravu izdigne se do nivoa fiziološke. Neznance jure da se sa njima svađaju oko toga ko je u pravu, poznanike da se sa njima raspravljaju a prijatelje odma dave za gušu. Valjda zato što su prijatelje već pustili da uđu duboko u život, a baš tamo, u tim dubinama se skladišti i ego, pa se od prijatelja valja braniti iako nisu napadnuti.

Koliko puta do sada su vas navukli na tanak led da odgovorite na pitanje šta mislite o osobi sa kojom se vaša najbolja drugarica ili drug upravo posvađali? Mene nekoliko. I onda se oni pomire, a vi ostanete kao neki baksuz koji je za voljenu osobu vašeg prijatelja rekao da je antipatična. Koliko puta do sada su vas pozvali da tumačite postupke nekih NN lica sa kojim se vaša najbolja drugarica ili drug tek muvaju? Mene bezbroj. I onda kažete da ih ta osoba samo zavlači i da neće ništa ozbiljno, drugarica/drug uvređeno kaže da nisi u pravu i da su oni suđeni jedno drugom, a vi ostanete kao neki namćor koji staje na put njihovoj sreći jer je rekao šta misli.

Obično se za savet pita kad je potrebna još neka perspektiva sagledavanja problema koju možda nismo u stanju sami da sagledamo. Ne znam samo kada je tuđe mišljenje počelo da se shvata kao napad a ne kao pomoć? Kada je savet počeo da se shvata kao naredba, a ne kao predlog? Zašto se za mišljenje pita da bi se protiv njega borilo nakon što bude izrečeno? Zašto se za savet uopšte pita da bi se na kraju shvatio kao zlonameran, ukoliko nije po volji?

Skratite nam muku i za mišljenje pitajte onda kad ste spremni da ga saslušate a ne da ga opovrgavate. Savet ne morate da poslušate, ali ne morate ni da za njega pitate ako od početka znate da ćete uraditi onako kako hoćete. Tad vam ne treba savet nego potvrda da ste u pravu. Ne rešetajte prijatelje egom kad vam kažu ono što niste želeli da čujete. Ako hoćete da vam se govori samo ono što želite da čujete – za to idite kod neprijatelja. Tamo ćete shvatiti koliko je tek teži život u lažima koje uvek zavaravaju nego u istini koja ponekad zaboli.

I na kraju preuzmite odgovornost za svoje postupke umesto što tražite savete od drugih a i dalje vozite po svom. Prijatelj može da vam pomogne i protumači mapu, ali volan držite vi. Ili idite kuda put vodi ili pravite svoj put, ali o tome odlučite sami. Uvek je bolje poslušati sebe pa makar pogrešio, nego žaliti što nisi ni pokušao jer si slušao drugog.

Izvor: blogdan.rs

Facebook komentari

komentar