Много ме кошта да опростим. Учиним то, али само моја несаница и ја знамо колико је снаге и напора потребно. Поготово изнова. Поготво изнова најближима.

Као и сви остали људи на овом свету, и ја у себи имам два вука. Оног белог, питомог, јаког али осећајног, строгог али праведног, заштитника али добронамерника који би сваком праштати могао. И оног црног, офуцаног, изгладнелог осветника, који би својим чељустима другима пресуђивао, својим делима кажњавао и само покајницима на коленима праштао. У окршају њих двојице побеђује увек онај којег храним. Не знам ни како, ни зашто, ни који демони прошлости воздижу овог од глади на ивици живота, бесног курјака, којим враџбинама му дају снаге да иако од мене запостављен и даље мени троши сан…

Мислим да се повампирује да би ме још доучио опраштању. Да опростити не значи само прећи преко нечег већ и то нешто заборавити. Да опростити не значи само одстранити неког из живота већ и после свега желети му добро. Да опростити не значи сахранити сећање на неког, већ живети срећно са тим успоменама. Да опростити покајнику не значи бити добар, већ опростити оном ко се покајати не уме. Да опростити иако у језику постоји као свршен глагол у пракси је једино употребљиво као именица опрштање која траје. Бескрајно. Која нема завршетка и која своје постојање доказује терајући те да је чињењем, а не само изговрањем, понављаш.

Нема опраштање никакве везе са другима, већ искључиво са нама самима. Нема боље будућности за оне који не умеју да праштају, јер од живљења у прошлости њима будућност нема кад ни да се деси. Срећа не долази на врата злопамтилима. У њиховим кућама живи само оно што памте. Њиховог курјака управо њихова сечања и хране. Увек ћете га лако препознати. Црн је. Личи на газду и његове мисли.

Зато знам да, ма колико често себе питао „Докле више?“ и сам себи шапутао да нико не чује „Ја ово више не могу“ – ја увек могу још да опраштам. Зато ми животе дај још! Сипај још недаће, упознај са још нечасних људи, искористи сваку прилику да ми гурнеш прсте у све још увек незарасле ране из прошлости, јер ја и кад боли могу још да опраштам. Јер ја нисам тај који ће се удавити у горчини осветничког пелина. Не! Мој бели, увек сит вук, храњен љубављу а појен разумевањем, дресиран је не да бије битке за мене, већ да ме као слепца од тог ратничког бездана одводи што даље кад види да битке почињу.

Зато кад видиш да ме боли и помислиш да је то мој пораз, знај да је то увек моја победа, јер не можеш ти болом донети немира колико мени опраштање може донети спокоја!

 

Извор: blogdan.rs