Почело је онда када сам у неком магновењу помислио да много тога могу јер сам јак. Почело је оног дана када сам уверио себе да је за успех довољно то што имам снаге да се за њега борим. Пошто снага мути свест мислио сам да се за оно што желиш треба борити. Отиснуо сам се у освајање сопствене боље будућности толико самоуверено, не знајући тада да у биткама стреле прво покосе најглупље а најбрже из пешадије.

А све сам то био. И глуп и брз. Уместо стрпљењем био наоружан очекивањима, уместо голог срца на длану носио панцир на телу, био спреман на јуриш али не и на стајање у месту. Био сам спреман на путовање али не и на странпутице, на људе али не и на звери, на невреме али не и на зло доба. Онда кад сам тако снажан, млад и одважан крочио на то бојно поље, схватио са да се тамо не ратује мецима – већ слабостима, не осваја прсима – већ лажима, не побеђују снажни – већ важни.

Е па мене међу таквима неће бити. Ја са таквима који наздрављају испијајући из туђих лобања нећу дернечити. Ја се нећу ваљати у том блату туђих срушених снова које они користе као да је лековито. Нећу се веселити уз њихове речи које се преведене на мој језик римују само са увредама. Ја не узвраћам. Не шибам назад. Јер оне који говоре лоше и чине лоше живот већ шиба, иначе би били милоуснији и дарежљивији. Иако можда не делује тако, иако можда изгледа да их у свом том материјалном изобиљну које имају живот милује, зле речи излазе само из уста која љубити не умеју, из душе која волети не уме, и из живота који за срећу не зна.

Ја се против система нећу борити песницама. Показаћу да се и у овом отрованом свету може бити срећан, да постоје другачији начини за достојанствено живљење скромног човека. Да није неопходно убијати да би опстао, да није неопходно продати веру за вечеру да би био сит. Да није потребно ни такмичити се. Да се жеље замишљају зато што се могу испунити. Показаћу да они који ризикују да буду оно што јесу могу мењати свој свет. Да универзум расте када смо дубљи, када јаче волимо и када брже опраштамо. Показаћу да бити добар је уносан посао, да само треба храбрости. Да је живот путовање на којем је најлепша дестинација баш она на којој смо сада и да је летење могуће само ако бацимо пртљаг који нам не служи. Показаћу да су утопије заправо могуће реалности које се плашљивци боје живети, да је једина лудост у овом свету покушати бити нормалан и да проблеми нису ништа друго него фабрике могућности. Показаћу да једини противотров систему смо ми.

Будите храбри, али не да бијете било какве битке, већ да стварате мир. Само неверне Томе говоре да је то зидање Скадра на Бојани, само они са слепим срцима могу вам рећи да се манете тог ћоравог посла и само они утопљени у чемеру свог злопамтила да је то утопија. Будите храбри – не да се бијете, већ да загрлите отвореним длановима чак и онда кад су туђе руке стиснуте у песнице. Храбри – не да вичете, већ да говорите напрестано шта све на свету волите чак иако већина данас прича само о ономе шта мрзи. Будите храбри да се захвалите чак и онда кад је можда сувишно, да се извините кад вам его каже да нема потребе и да волите чак и онда кад вам разум говори да за то нема ниједног разлога.

Будите храбри да својом унутрашњом снагом градите сопствени мир, а не нарушавате туђи. Ако је напољу хладно, ако је напољу олуја, ако је мрак – знајте да се пред зору мрзне. Пригрлите оне које волите ближе себи, дуните у дланове снажније, зажмурите јаче и издржите још мало. Још само мало. И свануће.

Извор: blogdan.rs