Svanu jutra kad ni kiša nije kiša – nego nevreme, kada ni snovi nisu snovi – nego košmari. Dođu dani kada ti se čini da ni Sunce više ne sija, nego prži, kad ni vetar ne duva, nego šiba, kad ni ljudi nisu ljudi, nego zveri.

Kao i uvek takvim danima tvoj skelet bude tapaciran nekom drugačijom kožom osetljivijom na dodir. U magnovenju, mapu svojih slabosti nesmotreno obznaniš čak i neznancima. Znancima ne moraš. Oni je znaju napamet. Tih dana, kada kiša nije kiša a ni ti nisi ti, baš oni, najbliži, odluče da tu mapu zloupotrebe. A mapa, umesto da kao šifrarnik nuklearnih kodova za vreme ratnog stanja bude čuvana savezničkim snagama, postaje upustvo za zloupotrebu tvojih slabosti upravo onima sa kojima si mislio da bratski deliš misiju. Odluče da ti čak i sopstvenim prstima to stave do znanja.

Kao pijanisti po dirkama, tako i oni po tvojim ranama, nemirima, potisnutim bolima i strahovima. Počnu svirati posmrtni marš. Počnu stetoskopom da osluškuju koji deo tvog bića odiše nesigurnošću, kao policijski kerovi tragači da njuše i pamte mirise tvojih strahova, i markerom da obeležavaju šta treba secirati, odstraniti, promeniti kako bi tvoj život bio približniji njihovim namerama za tebe. Često, pod izgovorom najbolje namere, baš ti znanci, vrše emotivne masakre i duševne genocide nad svojim najbližima.

E pa, dželati, dušmani, kasapini – kod mene vam to neće proći. Iako ujedate direktno za srce, mene nećete inficirati vašim besnilom. Ja sam onaj koji će od vašeg otrova praviti protivotrove. Naučili ste me da praštam dvaput. Prvi put odavno, i bilo je teško. Drugi put danas, ali ovog puta biće zauvek. Jer ne možete jednom čoveku dvaput odrubiti glavu, ne možete istog čoveka dvaput prokleti, niti mu dvaput istu ranu seći.

Ne možete nauditi nekome ko je naučio da iako je ćopav nastavlja da korača kroz svet, da voli jače čak iako u grudima nosi polupano srce, i veruje ljudima čak i posle izdaje. Ne možete oduzeti veru u ljudsku dobrotu onome ko je naučio da od sopstvene NIKADA ne odustane. Naučili ste me da se odmaknem. Da dotaknem. Da opstanem. I da nastavim.

Pomogli ste mi da shvatim da neću pući tamo gde sam najtanji, nego da baš zbog vaših udaraca na tom mestu zadebljavam. Postajem jači. Odučili ste me, takvi – udavljeni u svojoj osvetoljubisvoti, od proklinjanja, saplitanja i spletkarenja. Zato, sedite i gledajte kako vas volim. Ne zbog toga što ste beskrajno dobri. Tad je suviše lako.

Gledajte kako vas volim dok nastavljate da budete loši. Gledajte kako umem ono što vi nikad niste, niti ćete moći. Da zadržim spokoj dok sejete nemir, da dajem ljubav dok iz vas u slapovima curi mržnja, i da ponosnije držim belu zastavu nego vi u osveti dignute pesnice. Kako mi uspeva? Ne znam ni sam. Izgleda da ste bolji učitelji od bilo kojih mudrih savetodavaca. Saveti su teorija, dok vaša zloba dresira u praksi. Vaši „saveti“ bole po koži. Tad se valjda lakše pamti. Ne brinite. Ovakvi kao ja se ne svete. Mi samo odemo. Ponekad nogama, ali češće srcem.

Nestanemo, a da niko ne primeti. Tada se odlazi dalje nego što ijednog čoveka mogu odvesti stopala. Zar je potrebno svetiti se nekome kome su zlopamćenje, revanšizam i mržnja sastavni deo bića? Takvi ljudi – samojedi – u sebi gaje dovoljno otrova koji će ih izjesti. U životu uvek su me slabići učili da uzvraćam istom merom. Najkorisnije savete dobijao sam od onih koji se svoje ranjivosti nisu stideli. Jer samo je vidljiva ranjivost slabost koja je prevaziđena, dok je sila koja sebe naziva pravdom, slabost koja je potisnuta. Ionako je ovozemaljska pravda potrebna samo onima koji za više od zemaljskog ni ne znaju.

Neka im je. Kad osvetnici drugome jamu kopaju, ne znaju da će im to biti sopstvana raka, kad osvetu služe hladnu, ne znaju da će njome prvo sebe otrovati, kad mrze, ne znaju da zlo postaju. Ne znaju. Da ono što u sebi gaje – to i postaju.

 

Izvor: Blogdan.rs