Ako ne znate kako da ćutite o bitnim stvarima u životu – pitajte muškarce. Nisam siguran da bismo umeli da vam odgovorimo na to pitanje, jer mi to radimo spontano nesvesni sopstvene mutavosti. Mi iako umemo da govorimo, mnogo bolje ćutimo o svemu što je važno. Profesionalni ćutolozi, i to ne po opredeljenju, već po rođenju. Kao da je taj Y hromozom u kombinaciji sa testosteronom, napravio kratak spoj između mozga, srca i jezika pa nam sinapse varniče i ne uspevaju da prenose podatke kako bi kroz govorni aparat iz nas otišli u svet.  

Da ne bude da preterujem… Očigledno je da kao ljudi, neovisno od toga kog smo pola, sve manje komuniciramo i sve teže dok razgovaramo umemo da tačno kažemo šta mislimo. Zato govorimo i šta ne mislimo, preteramo, omaknu nam se uvrede i teške reči. Razlog zašto je tako leži u činjenici da dok razgovaramo mnogo više razmišljamo o tome šta da odgovorimo a ne kako da sagovornika razumemo. A još više leži u tome što smo uvežbani da pričamo o tome šta imamo i znamo, a ne o onome što osećamo. Zato umemo da kažemo sve karakteristike novog automobila koji smo kupili, sve detalje iz istorije omiljenog fudbalskog kluba, i da bistrimo politiku XX veka od Berlinskog kongresa pa sve do danas, ali kad treba da zinemo o onome što se lično nas tiče, što podrazumeva iskazivanje onoga što osećamo – tada knedla u grlu svojom veličinom nadjača našu hrabrost.

Izazov nastaje tek kada treba da upitamo za pomoć. Tada pored nespretnosti da izgovorimo šta mislimo, kreće borba i sa sopstvenim ponosom. Kada treba da kažemo da smo loše, kreće borba i sa ličnim nesigurnostima, a kad treba da kažemo da smo povređeni tada kreće bitka sa usađenim idealom jakog muškarca. Tada kreće unutrašnja borba između Davida i Golijata. Nepravedna, neravnopravna i neizvesna. Odgajani na uverenjima da muškarci ne smeju da plaču, da moraju da pobeđuju i da moraju da budu najbolji, mi smo stasali u fizički zrele muškarce ali mentalno nedovoljno spremne na sve što život nosi.

Najzanimljiviji deo priče nastaje tek onda kada slučajnim uzorkom odaberete dva prosečna muškarca i pokušate da posmatrate njihovu komunikaciju. Iza poštapalice „brate“ malo toga bratskog ima. Deluje kao da derbi nikad ne prestaje, kao da je takmičenje zauvek u toku, i kao da ratno stanje vlada 00-24 i ne sme se spustiti gard.

Kad sam bio mali, imao sam druga Nikolu koji je živeo nekoliko kuća dalje od mene. Uglavnom smo se lepo slagali i provodili mnogo vremena zajedno. Pravili kućiće, igrali fudbal, otkrivali čari tek nastajućih video igrica, a bogami i svađali se. Najviše oko toga čiji je tata bolji, jači, moćniji i opasniji. On je pričao hvalospeve o svom, a ja o svom ocu. Naravno, svesno lažući a sve u korist dodeljene uloge – kako biti bolji od svog prijatelja. Sećam se, on je toliko daleko odlazio u svojim laganjima da je imao frazu „Kad sam ja bio veliki…“ koja je mene ostavljala potpuno zatečenim, i dovodila u pitanje moje poimanje računanja vremena. Pričao je kako je on, u tom trenutku šestogodišnjak, imao kuće, automobile, pištolje, i ogromne pare kad je bio veliki. Moj šok nije jenjavao jer je on detaljno opisivao kako je izgledao njegov život dok je bio veliki, pre nego što je sada postao mali predškolac.

Takav način laganja, preterivanja i obmanjivanja vremenom među muškarcima postaje samo suptilniji, nikada ne prestaje da postoji. Eventualno se hronološki redosled događaja ipak svede na nešto prihvatljivije razmere. Sa godinama počnemo da pričamo kakvi smo frajeri bili kad smo bili mlađi, kako smo imali gustu crnu kosu i erekciju kojom smo mogli da zakucamo ekser u suvu cerovinu. Nevažno je koliko godinama imamo, naš DNK ne prestaje da se nadigrava sa lancima ostalih mužjaka u okruženju. Čija je genetika bolja, jača i nadmoćnija. Ko ima više konja pod haubom, ko ima više keša na kartici, ko ima više centimatara u gaćama, ko ima više lupljenih reciki u svom seksualnom dosijeu… U takvoj atmosferi, priznati da nešto nemaš, da ti nečeg fali i manjka – ravno je autogolu u poslednjim sekundama derbija. To se ne radi ni pod tačkom razno! To se ne sme priznati čak ni očevima, a kamoli ostalim mužjacima iz čopora u kom se krećemo. Majkama, ponekad.

Da l’ zbog toga što su nas žene gajile onda kad nismo umeli ni sline da obrišemo, ni kašiku da držimo, ni wc šolju pišom da nacentriramo, i mi sa ženama koje su nam majke i sestre umemo da komuniciramo otvorenije nego sa drugim muškarcima. One su nam utočište u kom na kratko možemo da spustimo štit, mač i oklop i da budemo ono što u tom trenutku osećamo.

Čini mi se da smo kao lovački kerovi koji postaju pitomi kućni ljubimci tek nakon što ih izvedete napolje da se istrče i smire svoju prirodu. Tako nekako i mi muškarci, posle tridesete, kada se istčimo i smirimo tu testosteronsku prirodu, postanemo bezopasni po okolinu. Postanemo korisni ovom svetu, pitomiji za druženje, upoznavanje, ženidbu i pravljenje porodice. Mudrost počne da prednjači u odnosu na informisanost, veština u odnosu na snagu, stabilnost u odnosu na plahovitost i osećajnost u odnosu na nagone.

Taj momački tranzicioni period od dečaka do zrelog muškarca, bio bi lakši kad bi nam neko govorio da se na kraju ne broje glasne pobede nego tihi lični uspesi. Kad bi nam neko rekao da ne moramo da budem u svemu najbolji već da se uvek usavršavamo. I kad bismo umesto poštapalice „brate“ odlučili da bratom zovemo samo one prijatelje kojima smo spremni da držimo leđa i kad im je teško, za koje smo spremni ruku u vatru da gurnemo i kad niko drugi ne bi, i kad bismo sa drugim muškarcima radije bratski podelili muku nego pozivali ih na dvoboje.

*Ova kolumna bila je objavljena u majskom broju časopisa Esquire Srbija

 

Izvor: Blogdan