Kad bi život u jednom trenutku poželeo da mi da sve što želim – ja bih odbio. Ko još želi da odjednom pojede svu hranu sa švedskog stola? Zar nije lepše degustirati i uzimati taman koliko ti glad ište? Ko je toliko lud da odjednom pojede sve zalihe sladoleda i zauvek izgubi priliku da uživa u gustiranju omiljene kugle tokom vrelih letnjih dana dok zvizdan peče svaki pedalj kože?

Više volim ovaj život što me provocira na dvoboje, što me začikava ucenama, što me čeliči izazovima. Što osećam da iz godine u godinu mogu sve više vetrenjača da pretvorim u maslačke, tamne gorčine u čokoladu i padova u lekcije. Život tera na izučavanje alhemije jer nas primorava da saznamo kako da ono što nam je dato pretvaramo u ono što želimo. U tim idealnim laboratorijskim uslovima pod vedrim nebom koji podrazumevaju ljudsku muku, leži veština zvana dekodiranje algoritma života. Mudrim ljudima staž na ovoj planeti govori da je smisao nedokučiv pojam sve dok ne postanu virtuozi sviranja najharmoničnijih arija na strunama sopstvenih nerava umesto što dozvoljavaju da im nervi pucaju od kakafonije sopstvenih misli. Taj tvrdoglavi algoritam života toliko precizno i dosledno tera po svom, da nema tih virusa ni trojanaca koji njegovu odlučnost mogu savladati. On nam govori da sve stvari koje nam se dešavaju u spoljašnjem svetu uvek liče na naš unutrašnju svet. Nešto poput prenošenja genetskog materijala sa roditelja na decu tokom začeća. Isto koliko i dete liči na svoje roditelje, toliko će i naša iskustva na ovom svetu ličiti na naš unutrašnji svet. Da li mislite da postoji čovek na ovoj kugli zemaljskoj koji je ozdravio verujući da mu nema spasa? Kada ste videli čoveka koji je uspeo a da je ujedno u uspeh i sumnjao? Kada ste čuli za čoveka koji je našao ljubav svog života a da je verovao da ljubav ne postoji? Ja nikada.

U vremenu kada vetrenjače postaju mehaničke, a maslačci od zagađenja više ni ne cvetaju, kad brat brata čašćava pelinom češće nego čokoladom, kad se pada zato što drugi podmeću noge a ne od sopstvenog umora, teško je govoriti o sreći. Kao da je onostrana, vanzemaljska, transcedentna pojava rezervisana za elitu. Ili za one na psihoaktivnim supstancama. Postalo je nelogično osećati je u realnosti. Kako biti srećan kad su plate male, politika nemoralna, kapitalizam izrabljuje, vladaju bolesti i nečasni ljudi? Nikako. Ali ako shvatimo da ne možemo ukrotiti svih svih sedam milijardi ljudi na ovoj planeti da bismo bili srećni, već samo nas same, da ne moramo zaustaviti sva nečasna dela ovog sveta, već samo da ih mi sami ne činimo, da se ne moramo boriti protiv ikakvih bolesti, već činiti sve da se živi zdravije, možda i prozremo u suštinu sreće.
Logično je da o bolu pričaju samo izgriženi jezici. Oni koji ga nisu grizli već o sreći govorili – umesto bola sreću su i pronašli. Jer nas ne ubija prejaka reč niti nas ubijaju olovni meci, koliko nas ubija preglasno ćutanje. Reči same po sebi malo znače. Da iza reči ne postoji emocija bile bi samo skup zvukova odapetih iz govornog aparata. Bile bi samo buka. Pošto su reči uvek praćene emocijama, zato i imaju moć. Mnogo veću nego što možemo da zamislimo.
Nije sreća ostvarena želja, već željenje ostvarenja. Kad se želja ostvari tad je kraj. A isčekivanje ostvarenja je proces koji nas brusi od ugljenika do dijamanta. Od crnila ka sjaju, od krtosti ka izdržljivosti, od bescenja do neprocenjivosti. Nikada nisam čuo da je iko ikada pre polaska na putovanje rekao – „Išao bih na put oko sveta, ali pošto ću se opet vratiti kući, a već jesam kod kuće – zašto uopšte ići?“. Jer ne hodamo mi kroz život da bismo igde stigli, već da bismo u hodanju našli smisao.
A onda kada konačno nakon posecanja saznaš kako ožiljci mogu biti udobni, kada shvatiš da samo sa razbijenim srcem pod rebrima možeš jače da voliš, kad uvidiš da samo zbog postojanja noći voliš obdanicu, da zbog studeni voliš leto a zbog jesenjih kiša vrbopuce – tek tad prestaneš da se žestiš na postojanje nečega što ti ne prija. I digneš belu zastavu pred svetom. A onda počinje magija. Magija zvana sreća.

Izvor: blogdan.rs