U životu sam bezbroj puta bio primoran da dešifrujem ćutanje i kad bi postojala neka nagrada za čitanje između redova uveren sam da bih bio visoko kotiran na listi za potencijalne laureate. Kao u akcionim filmovima kad uzbuđenje doseže maksimum pri deaktiviranju eksploziva, a oznojeno čelo glavnog glumca nam govori da nas sekunde razdvajaju od letenja u vazduh svega lepog, časnog i bitnog što je građeno od početka filma, tako i ja osećam istu količinu tenzije kada fitilj razumevanja između mene i nekog mi dragog dogoreva do dinamita usled ćutanja, a od mene zavisi da li ću to ćutanje dešifrovati na tačan način i spasiti odnos da ne odleti bespovratno u vazduh.

 

U takvim situacijama, kada sam ćutanjem u odnosu doveden pred svršen čin, imam utisak da ako trepnem na pogrešan način, ili na različit način od onoga kako je druga strana zaplanirala da bi trebalo da trepnem, upravo u tom treptaju oka sve može da eksplodira i odleti u stratosferu. Čini mi se da bi ta količina besa, pomešana sa očekivanjem i osuđivanjem koja je uvek usmerena od strane ćutača mogla u tim trenucima golim okom da se uoči u prostoriji kao što mogu izdasi toplog vazduha da se vide kako izlaze iz naših usta u hladnim decembarskim danima.

Kako odreagovati, koju žičicu preseći i sprečiti dinamit da eksplodira? Dinamit ima tri napajanja. Jedno je ćutačev bes, drugo je ćutačevo osuđivanje, i treće je ćutačevo očekivanje. Moraju se preseći dve žičice kako bi se prekinuo dovod besa i osuđivanja i na taj način ispuniti ćutačevo očekivanje. Jedino tada ima nade da sve ne odleti u majčinu. Naravno, sve eksplozivne naprave, a pogotovo međuljudski odnosi deaktiviriraju se bez uputstva za upotrebu. Ne smeju se mnogo tresti, mrdati, niti se konsultovati sa drugima – jer vremena nema. Zato vrlo često rešenje bude u tome da zatvorimo oči, stisnemo zube i pomolimo se pre nego što presecamo žice.

Godine su morale da prođu, i bezbroj eksplodiranog dinamita da mi oduva znoj sa čela da bih shvatio da su ćutači i žice, pa čak i dinamit samo privid. Fatamorgana mog neiskusnog mozga. Još uvek nedovoljno izbrazdane hemisfere nisu znale da to što detonira nisu međuljudski odnosi već samo njihov ego. On kad pukne, to trese jače nego tomahavke ’99.

Punjenje ega je vrlo delikatne strukture. Sastoji se od dve istorodne komponente koje se razlikuju u nijansama pod nazivom „Šta ti misliš ko si ti?“ i „Je l’ znaš ti ko sam ja?“. Zatim sadrži element „Pokaži mi da ti je do mene stalo“ kao i dva izuzetno zapaljiva gasa pod nazivom „Ja sve znam“ i „Ja želim sve za sebe“. U zavisnosti od količine prisutnosti pobrojanih stvari u strukturi ega, ćutače delimo na ego-manijake, egocentrike i egoiste.

Kod ego-manijaka, naravno, dominantno je izražena prisutnost prve dve komponente. Pošto se radi o ćutačima, pitanja „Šta ti misliš ko si ti?“ i „Je l’ znaš ti ko sam ja?“ su retorička i očekuju da je njihovo okruženje rođeno sa predznanjem kada se radi o odgovorima na ova pitanja. Egocentrici pune svoj ego najčešće pomenutim zapaljivim gasom „Ja sve znam“ a potom elementom „Pokaži mi da ti je do mene stalo“ koji ide u pratnji sa pasivnom agresijom. Egositom dominira „Ja želim sve za sebe“ pa tek potom ostale komponente.

O ćutačima malo toga se zna. To je sa jedne strane paradoksalno jer su vrlo rasprostranjeni kao vrsta ali sa drge strane odsustvo informacija o njima je i logično jer stalno ćute. Jedino metodom opservacije može se dolaziti do saznanja o njima i njihovom ponašanju. Odlike su im takve da ih vrlo lako možete prepoznati u društvu. Lako se ljute, i vrlo brzu počinju da menjaju boju, dure se i zrače negativnom energijom kao repetitori. Na pitanje „Šta ti je?“ odgovaraju uvek „Nije mi ništa“ a zahtevaju da ipak znate šta im je. Periodi ćutanja im variraju od nekoliko sati do nekoliko nedelja, a ukoliko pak odluče da progovore, onda su od onih koji sebe opisuju rečenicom „Ja ćutim, al kad puknem – kažem i šta mislim i šta ne mislim“.

Bilo bi lepo da kao ljudi malo češće i otvorenije razgovaramo o tome šta osećamo a ne samo o tome šta mislimo. Živimo u vremenu kada je vrlo popularno imati stav. Kao da je pod moranjem da vladamo tematikom i koja nas se ne tiče, a sve to podvodimo pod informisanost. I tako dođemo do trenutka kada više stvari znamo o svetu oko nas, nego o svetu unutar nas. Informisanost nauštrb emotivne inteligencije. Pričamo o nebitnim stvarima više nego ikad, ali zato o bitnima ćutimo. Izgovaramo štošta, a ne umemo da razgovaramo. Gledamo se u lica, ali se naličjima ne prepoznajemo. I sve to samo zato što u stvari koje radimo i u ljude koji dodirujemo ne uključujemo emocije. Zavaravamo se da za to treba vremena. Laž.

Jedino onda kad prvo osetimo emociju, a zatim iz tog osećaja krenemo da delamo – tada ćemo spoznati uspeh, ljubav i harmoniju.

Izvor: blogdan.rs

Facebook komentari

komentar