Čitav svet nastane kad karlica udari o karlicu. A zatim kao sto sekundara svakim otkucajem zastane na svakom broju tako i moja zastane ukopana u tvojim odajama u kom sekunda traje kao stoleće sladostrašća. Tada sav poznati svet postane veći za jos jednu svest. Svo jedinstvo uroni u dvojstvo, individualizam u pluralizam, ja u mi. I onda, u zagrljajima koji znače dopust, sve do tada koketne zabrane dobiju smisao.

Tada ušna školjka počne da šušti muziku iz morskih špilji a slepoočnice se usijaju do svevidećih razmera vidovnjaka. Tada očne jabučice poput jabuka otrovnica iz bajki počnu da se kao dozrele kolačare debelokorke kotrljaju u rikverc unutar lobanje, a jagodice prstiju se pretvore u one najsitnije ušpinovane šumske jagode, od slasti napupele i dozrele.

Kada dah zameni reči a komšije počnu da glasnije čuju otkucaje naših srca nego sopstvene misli, tada počinje da se dešava magija koja stvara svetove. Tada moj vid stvara peptide u krvi, tada tvoji dodiri luče dopamin ko otrov jak u krvotok. Tada naše energije stvaraju ono što bi smrtnik nazvao srećom, naša tela kreiraju nešto što bi običan čovek nazvao uživanjem, a duše postaju za frtalj veće, za kroj šire, za pedalj duže i za iskru suštinskije. U tom trenutku smrt deluje kao statistička greška čovečanstva jer svaka ćelija našeg sjedinjenog bića urla stvaranjem.

A tada odlučim da pogledam u palac na tvom desnom stopalu, koji čak i kada bi celo tvoje telo postiglo konsenzus da me slaže – on, koji po vazduhu treperenjem crta ornamente u ritmu tvoje utrobe, odao bi intenzitet sladostrašća koje sve tvoje izvore pretvara u gejzire. On nikad ne propusti priliku da mi kaže koliko me voliš.

I ima jedna stvar koju bih voleo da ti kažem više nego što volim rečima da ti govorim koliko te volim, i više nego što telom volim da ti pokazujem koliko te volim – Ja tvoje telo ne moram da dotaknem nikada više da bih tvoju dušu voleo zauvek. Dodirujem ga samo onda kada je neminovno palpirati ga celom površinom moje kože jer apsolutne zapremine naših duša, čak i bez naših usmenih saglasnosti, vode ljubav jedna s drugom neprestano. Tada i tela počnu da ponavljaju istu koreografiju duša jer bi bilo neprirodno učiniti bilo šta drugo nego uhvatiti ritam kojim naša naličja i sluzokože već uveliko vibriraju.

Znaj da meni ne treba moje telo da bih imao čime da te volim, niti mi treba tvoje da bih imao na čemu da ti pokazujem svoju ljubav. Jer sam svestan da se jedino u toj netelesnoj tački gde se naše duše prepliću nalazi moja tačka preseka, tačka ključanja i topljenja. Nalazi se tačka mog apsolutnog sopstva i svemogućeg dvojstva. Moja mentalna G tačka koju aktivira otisak samo tvog kažiprsta. Ta referentna tačka nakon koje se moje vreme meri srećom a ne satima je u tebi. A ako ikad za naših života u ove reči možda na nano-sekundu i posumnjaš – ja se uplašiti neću, jer kad budem umro kazaće ti se od sebe samo kad uvidiš da ćeš i bez mog tela zauvek ovu našu ljubav osećati. Jer plesati pod ovom svemogućom lučom našega mikrokozma sa tobom za mene je božanski večni balet.

Naše zauvek je već odavno počelo. Odveži pojas, sedi na ivicu prozora i digni ka nebesima sve te linije koje kao duborez najdivnije sudbine nosiš na sopstvenim dlanovima a ja ću bez mnogo priče da stisnem pedalu gasa do patosa jer znam da voliš brzu vožnju. Idemo do zvezda. Nadohvat ruke su nam.

Izvor: blogdan.rs

Facebook komentari

komentar