Nekoliko puta u životu prekidao sam kontakte sa tada dragim ljudima, a sve to zbog ćutanja. Nekada je ćutanje bilo razlog koji je doveo do nesporazuma, a nekada se zbog ćutanja nesporazumi nisu razjasnili, pa se ni kontakt nije nastavio. U životu za malo stvari žalim, ali u tih malo ubrajam to što dok sam bio mlađi nisam umeo za ton glasnije da zakukam kad boli, što nisam za sat vremena češće govorio da volim i što se za kap znoja nisam jače borio za one koje sam uz sebe želeo da imam.

S tim u vezi, bio sam svedok još nekoliko ljubavnih propasti koje su umirale na pravdi Kupidona. Na primer, brak mojih roditelja nije pukao ni od prevara, ni od nepoštovanja, ni od grešaka, već samo od ćutanja. Oni su bili dvoje mladih ljudi koji su se u početku mnogo voleli ali su to vrlo malo jedno drugom (po)kazivali. Oni su bili supružnici koji su se načelo podržavali ali ćuteći osuđivali. Bili su to dvoje mladih ljudi koji su imali ljudske potrebe o čijem zadovoljenju nisu pričali pa su zbog toga oboje ostajali hronično nezadovoljni. Tako je jedan brak, na sva usta hvaljen od okoline, izmasakriran od suštine do besmisla tišinama njegovih protagonista. Taj lagani zločin iz ljubavi, ni prema kome drugom, do prema njima dvoma, nemo je trajao gotovo dve decenije. Danas umesto licem u lice, pričaju preko advokata, jer sada odlučuju da za njihove postupke angažuju papreno skupe glasnogovornike koji će umesto njih pričati o njihovim željama, a oni posle svega i dalje ostaju da ćute u svojim čaurama.
Učili su nas i da je ćutanje zlato. Sa ove tačke gledišta rekao bih da ćutanje nema nikake veze sa zlatom već da je samo jeftinom bojom pozlaćena bižuterija, a da je jedino otvoreno razgovaranje zlata vredno. I to onog, dvadestčetvorokaratnog. Emotivnim partnerima koji bi u harmoniji svoje veze mogli sijati toliko da pariraju sunčevoj svetlosti i dočekaju zlatnu svadbu, ćutanje daje samo kratkoročan lažni sjaj.
Toliko puta smo čuli, što u prolazu a što kao savet, da je u vezi najbitnija komunikacija. I većina nas to razume. Međutim, tek kada se upustimo u ozbiljnu vezu shvatimo da je ćutanje takođe potpuno legitiman vid komunikacije, jer mi i ćutanjem šaljemo nekakvu poruku, bili mi svesni toga ili ne. Pitanje koje se tada nameće jeste – da li ćutanje koristi ili šteti toj emotivnoj vezi koju gradimo? Da bismo odgovor na to pitanje dali sebi moramo biti osvešćeni.
Postoji jedan komplikovani deo kada se radi o komunikaciji. Sve dok razgovaranje ne preraste u zvocanje i džangizanje a ćutanje u prećutkivanje istine, ni razgovaranje o svemu, ni ćutanje o nekim stvarima nije maligno. Ali pošto ni prepotopskom biblijskom čoveku imanje mere nije polazilo od ruke, sasvim je logično da ni savremen čovek tu rabotu ne savladava lako. Onog trenutka kad odlučimo da jezik iza zuba zaključamo i nikad više ne razvežemo, ili da ga raspustimo i nikad se za njega ne ugrizemo, tada jezik počne tuđe kosti da lomi iako kosti nema.
Čak ni kada je reč o seksu ne može se primeniti neka druga filozofija, jer u tome filozofije nema, već samo zdravorazumska logika koja kaže: Ako nekog voliš, onda mu to i (po)kaži. Ako nekoga želiš, onda mu to i (do)kaži. Ako želiš da vidiš voljenu osobu kako gori u vatri zadovoljstva, onda je pitaj koji su to dugmići koji će najbrže da je upale. Takvi otvoreni razgovori mogu biti kremen kadar da upali još veću ljubavnu vatru od svetlosti koje nosi pitanje i potpale koju pružaju odgovori. Na toj vrsti vatre, pomešanoj od ljubavi, požude i razumevanja, mogu se grejati generacije nastale od samo dvoje ljudi koji su znali kako to ognjšte čuvati.
Neki to ognjište nazivaju porodica.
Vrlo često nije dovoljno samo mnogo voleti, već svaki dan voleti pomalo više. Ponekad nije dovoljno samo strasno ljubiti, već svakog dana ljubiti strasnije nego juče. Nikad nije dovoljno zauvek stajati u mestu, već svakog dana ka svom cilju hoditi. Jer ljudska priroda je takva… Ne dopada joj se konačnost, jer to znači kraj. Smrt. Dopada joj se kretanje, rast, preplitanje, prožimanje. To joj je važno. To joj je prirodno stanište. A da bismo znali kako, o tome se mora pričati a ne o tome ćutati.
Parafrazirao bih Martina Lutera Kinga, čoveka kom se beskrajno divim a koji nam je nesebično poručio da naši životi, a samim tim i naši emotivni odnosi, počinju da se završavaju onda kad odlučimo da ćutimo o stvarima koje su važne.
Zato se zapitaj da je pričaš ili ćutiš, da li braniš ili strepiš, da li preduzimaš ili kalkulišeš? Jer sve dok ne napraviš korak na pravu stranu, ostaješ na korak od sreće.
Izvor: blogdan.rs